СВЕТИГОРА ПРЕС – SVETIGORA PRESS

Информативна Агенција Митрополије Црногорско-приморске – News Agency of Metropolitanate of Montenegro

Васкршња порука Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија 2013.

Posted by rvdovolja на 3. маја 2013.

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско приморски Амфилохије

Васкршња порука

2013. љета Господњег

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Сва догађања, браћо и сестре, од настанка свијета и вијека, врхуне и добијају свој вјечни смисао и пуноћу у овом догађају над догађајима, празнику над празницима – у Васкрсењу Христа Бога нашега. Својим васкрсењем Он заиста показује и посвједочује да је стварно – Први и Посљедњи, Почетак и Крај – Пуноћа и Свршетак свега постојећег. Зато, није нимало случајно Апостол народâ Павле рекао: „Ако Христос није васкрсао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1Кор. 15, 14), додавши: „Ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“ (1Кор. 15, 19). Христово васкрсење представља квасац вјечног живота, дарован људској природи. Тако исповједајући Његово васкрсење, ми истовремено свједочимо „васкрсење мртвих и живот будућег вијека“ (Символ вјере). Управо у томе се састоји достојанство Хришћана: Хришћанин је свједок побједе вјечног живота над смрћу, бесмртности над смртношћу, нетрулежности над трулежношћу, вјечног постојања над ништавилом; побједа вјечне истине над лажју, добра над злом, вјечног смисла свега постојећег над бесмислом.

Једнога од истинитих свједока да „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује управо ове године прослављамо двјестагодишњицу рођења – Цетињског пустињака и Ловћенског пророка светог Митрополита Петра II Петровића Његоша. Не просто вјеру него свој дубоки доживљај бесмртности људског бића Његош је исказао својим знаменитим ријечима: „Ако исток сунце св’јетло рађа/ ако биће ври у луче сјајне/ ако земља привиђење није/ душа људска јесте бесамртна/ ми смо искра у смртну прашину/ ми смо луча тамом обузета. Са тог разлога, он Питагору и Епикура и све њихове „последоватеље“, тј. све оне који не вјерују у бесмртност, назива „злим тирјанима душе бесамртне, јер су они „људско име унизили/ и званије пред Богом човјека/ једначећ га с бесловесношћу/ небу грабећ искру божествену/ с којега је скочила огњишта/ у скотско је селећи мртвило (Луча Микрокозма).

Повукавши се у келију Цетињског манастира у току четрдесетодневног Васкршњег поста, Његош је очевидно доживио молитвено виђење најдубље истине и тајне живота, записавши то виђење у „Лучи Микрокозми“. То његово виђење је сво у знаку свјетлости Христовог васкрсења и бесмртности постојања „свих свјетова и човјека. У ономе што је суштинско његово виђење, и из њега рођено знање, истовјетно је са виђењем тајновидца Јована Богослова и боговидца Апостола Павла. Јован Богослов, свједочи „оно што је видио, чуо и опипао, о Слову (Логосу) живота (ср. 1Јн. 1, 1), – да „Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“, као и то „да Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову“ (Јн. 1. 3. 14). Истовјетно је са тим и свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: „Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно. То „Свемогуће Слово Створитеља, пуни простор свјетовима својом стваралачком силом („простор пуни мировима), „а мирове (=свјетове) сретним ангелима. Оно је и „ланац миродржни, унутарња свјетлосна Сила, „свети магнетизам, која „свесветије, све видљиве и невидљиве свјетове, чува, прожима и одржава у неразоривом јединству. То „свето Слово премилосна Оца, својом свемогућом вољом, спасава, „с границе вјечне погибије„, Адама и људски род. Њиме, Словом свемогућим, Творац земљу ствара и испуњен бескрајним човјекољубљем своје „Слово возљубљено (=вољено), облачи у човјечије тијело („у плот људску) и шаље Га „да избави људе и да „законом свете своје правде/ помрачене осв’јетли умове. Па на крају своје „Луче“ пјесник кличе: „Гле дивнога сада видјенија (=виђења)/ сунце правде и земљу огрија…/ Син достојни Оца превјечнога/ обука се у человјечество/ Наоружан оружјем правде/ и стр’јелама светог просвјештења. Зато он пјева „свештеној гори у Јерусалиму и пећинама „ђе се сунце христјанству родило/ ђе је небо јасли освештало/ ђе су цари небесном младенцу/ похитали с даром поклонит се (Горски вијенац). А његов слијепи али духовно видовити игуман Стефан пјевајући Рождеству Христовом, додаје: „Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића.

С друге стране, овај тајновидац Ловћенски, темељећи све и сва на Предвјечном Слову Бога вишњега, истовремено попут Апостола Павла, све обасјава свјетлошћу Христове смрти и васкрсења. Као што Апостол знаде да „оно што се сије неће оживјети ако не умре“ и да тако бива и васкрсење мртвих: „сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости“ (1Кор. 15, 35. 42), тако и Његош, не само у пшеничном зрну, него и у „мрачним просторима, „испод хаосних густих тмуша, „у ужасном мрачном гробу тј. у дубинама свеукупног бића „види оком магическим/ ђе с’ ускрса сјеме таји. По његовом прозрењу Божја „зубља свјетла, „свјетило – „хаос мјери, „с мраком збори; она у исконом „студеном атому, „што предвјечним санком спава види „симбол божествени и некога бића клицу. „Ускрса сјеме и „бића живоносна клица, уписана Божјом руком у прадубинама „свесветија – свих знаних и незнаних свјетова, задобијају свој смисао, своју пуноћу и савршенство у свјетлости Христовог васкрсења. Његош јасно сагледава „страву и „ужас лица смрти, смрти која је „туге мати, која не признаје ни „чин ни лице али истовремено он зна да „васкрсења не бива без смрти. Пред „мрачним двором смрти, невине „жртве се пуше. „Гроб је њена колијевка. Но, с друге стране, он назире спасоносну страну смрти. За разлику од њеног наличја, смрт истовремено „хладним ситом исијаје (=исијава)/ вјечну искру из прашине, да на небу брже сјаје. Намјесто да уништава, претвара у ништавило, смрт, гробом као колијевком „ка вјечности њиха душе. „На огњишту вјечитоме, престолу Свевишњега, вије се, пламти плам: кроз гробницу душа човјекова се спаја, тајанствено слива са тим пламом. Ако људска мисао, душа као искра, није „бесмртности свједок, онда нам је она „бич и тирјанин љути. Будућност, бесмртност и вјечност човјекова је „велика таина, која се садржи у оним њедрима/ из којих је наше проистекло биће. Вјечне зраке, луче и искре, људске душе, које су заробљене „мрчавама од облака све су призване да се врате „свештеноме диску, „Престолу Вишњега, „свештеној Литургији у Сабору свесветија. Тој Свештеној Литургији у „Сабору свесветија човјек се враћа силом Христове смрти и васкрсења. „Ускрса сјеме и „клица, уписани у дубинама бића, у самом „природе таинству, задобија у Христовој богочовјечанској тајни, у којој се, Божанским и људским дјелањем, сједињује „небо с земљом, земља с небом, урађа плодом, задобија своје савршенство и пуноћу, и то не само човјек и његова природа, него и свеукупна природа „свесветија, свих бића и ствари. У овом контексту се једино могу разумјети Његошеве истине: „Страдање је Крста добродјетељ, „васкрсења не бива без смрти, „крст (Христов) носити нама је суђено. И ону о „Гетсиманској башти, оцрњеној страшћу и издајом… Као и оно што је записао у свом Тестаменту, у чему је садржано сво његово пјесничко биће и дјело: „Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала ти Господе, јер си ме на бријегу једнога Твога св’јета удостојио извести и зраках Твојега дивнога сунца благоволио напојити… Колико ме од мога ђетињства Твоје непостижимо величество топило у химне божанствене радости, удивљенија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао… Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам к Твојему Светилишту Божественом… А та његова „надежда која „вољом Творца блиста непоколебиво је заснована на свјетлости Христовог васкрсења, на опиту гроба и смрти, као „дверима вјечног живота. Све то опет врхуни у његовој химни „Преблагом, тихом учитељу гдје сверадосно поје: „О преблаги, тихи учитељу!/ Слатка ли је света бистра вода/ с источника Твога бесмртнога!/ Од Твога су св’јетлога погледа/ уплашене мраке исчезнуле/ од Твога су хода свештенога/ богохулни срушени олтари;/ Васкрсењем смрт си поразио/ небо Твојом хвалом одјекује/ Земља слави свога Спаситеља.

Свети Петар II Ловћенски пророк и боговидац, који је био на земљи „сирак тужни без иђе икога, који је мислио за своју судбу да јенема подобне на земљи, на кога је за живота „ад са проклетством рикао, доживио је шестоструку смрт и послије смрти: шест пута су му кости на Ловћену преметане, а његов „олтар прави на камен крвави у коме је похрањен, црквица његовог стрица Св. Петра Цетињског, срушена. Тако „хула на свештени ћивот његових моштију и његовог гроба и дан данас траје. Заиста, не само земна судба, него и његова смрт „нема подобне на земљи… Сав живот, од кад му је клица „зрном заметнула – до смрти, у смрти, а ево и послије смрти – сва му је у знаку Христовог крста и васкрсења. Његово животно апостолско свједочење Христа распетога и васкрслога, биће несумњиво посвједочено и васкрсењем његовог свештеног ћивота на Ловћену, обновом цркве Св. Петра Цетињског и покојем његових моштију у њему, сагласно његовој посљедњој вољи.

Тако ће овај уистину Ловћенски великомученик, поново и својим гробом, као и својим свеукупним дјелом и животом, заједно са свештеним Сабором свесветија, свима нама и свима створењима, појати бесмртну пјесму вјечног живота:

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

 

С његошевском радошћу васкрсења,

Ваш молитвеник пред васкрслим Христом,

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

+Амфилохије

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: