СВЕТИГОРА ПРЕС – SVETIGORA PRESS

Информативна Агенција Митрополије Црногорско-приморске – News Agency of Metropolitanate of Montenegro

ОСВРТ Килибардина монтенегрологија

Posted by rvdovolja на 14. марта 2013.

ЦЕТИЊЕ, 14. МАРТА (Светигора прес) – Недавно је у издању подгоричке „Побједе“ објављен богоборни ништавни памфлет „Амфилохије и косовски мит“, чији је аутор Новак Килибарда. Ради се о штиву које по степену (не)моралног и интелектуалног примитивизма озбиљно угрожава примат многобројним сличним текстовима објављеним у некадашњем пропалом „Црногорском књижевном листу“ Јеврема Брковића, Цолета од „Пиперах“.

Пише: РАЈО ВОЈИНОВИЋ

Када је далеке 1938. године, у јеку тзв. конкордатске кризе у никшићкој „Слободној мисли“ објављен један подмукли напад на Владику жичког Николаја Велимировића, отац Јустин Поповић одмах је устао у одбрану овог Светог Божјег човјека. „Тугујем и жалим“, писао је он тим поводом, што: „комарци јуришају на орла, зечеви се дали у лов на лава, кукавице вијају сокола“. Шта ли би тек Свети отац Јустин данас записао поводом вишедеценијске хајке новомонтенегринских идеолога на Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија! А „почасно“ и формацијски истакнуто мјесто у тој „славној“ армади свакако припада Новаку Килибарди који је, да би то и доказао, објавио свој богоборни мувљи упљувак под насловом „Амфилохије и косовски мит“.

Како уопште разговарати с оним коме ништа није свето и који под старост с толиком страшћу пљује увис; по себи, дакле, и по читавом своме стваралаштву? Проблем постаје утолико већи, уколико се на уму имају ријечи блаженопочившег Патријарха Павла: Нека вам ријечи буду благе, а аргументи снажни. Али зато наш народ има и изреку: Према свецу и тропар. Па нека буде, уколико је то уопште могуће, у складу и с једном и с другом мишљу, иако је све што здравоуман човјек може да каже о Килибардином моралном и књижевном самоубиству ваистину мало!

Није Новак Килибарда написао памфлет против Митрополита Амфилохија, већ против самога себе. Уосталом, и он сам каже да је годинама, попут каквог сеоског кучета, за Владиком трчао од Дурмитора до Румије и од Сомине до Комова. И није цетињски архијереј стварна мета његовог напада, већ вјекови нашег историјског, дуговног, моралног и умног трајања и памћења. И још, нијесу сви ти вјекови узрочник толике Килибардине острвљености због увјерења да су они били грешка историје (зна он, боље од било кога другога из тог јата, да псеудоцрногорској простоти продају Ништа за Службине синекуре), већ је најдубљи узрок свему томе Килибардин комплекс личне месијанске неостварености. САНУ га никад није хтјела, неће га ни ЦАНУ, а  „сенаторски“ положај у ДАНУ подразумијева искључиво улогу Брковићеве идеолошке кафе-куварице. Хтио би у историју и народно памћење као Неко, у Бога и вјечни живот не вјерује, а његови овоземаљски дани цуре ли цуре! Такви нарцисоидни похотљиви епикурејци су били одвајкада најпогоднији ђавољи шегрти за најпрљавије послове и морално саможиво свашточинство. Негдје је Ноле у одбрану својих „перформанса“ рекао: Само се магарац не мијења. Заборавио је притом да дода: Човјек је позван да се мијења набоље, да узраста у истинском чојству, а не (као нажалост он) да од човјека постаје „ништачоек“.

Било би заиста бесмислено полемисати са свим будалаштинама из памфлета што га је снитио овај бивши тумач и универзитетски предавач нашег јуначког епа. Довољно је само летимично, са удаљености која подразумијева строго поштовање елементарних хигијенских стандарда, завирити у ту његову црногорцологију . „Ја и Амфилохије“, а не „Амфилохије и ја“! Пише о Митрополиту, без свијести да говори о себи. Ја па ја – таман онолико пута колико Његош у „Горском вијенцу“ пута помиње Бога и Обилића заједно!

Достојан споменик Килибардином јапајаству свакако је подигао и пред(о)говарач овом његовом сочињенију, извјесни Божидар И. Миличић, који је у том пред(о)говарању вјерно преписао све „научне“ постулате о СПЦ рођене из псеудонаучне памети „историчара“ Новака Аџића. Све то, разумије се, не би било вриједно помена да није наслова који открива саму суштину проблема савременог новомонтенегринског идеолошког пројекта: „СРПСКА ЦРКВА – ДРЖАВА У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ“. Кад се са црногорског – антисрпског, босанског, хрватског језика тај његов наслов преведе на српски, он гласи овако: СРПСКА ЦРКВА – ЈЕДИНА ИНСТИТУЦИЈА КОЈА У ЦРНОЈ ГОРИ НИЈЕ У СЛУЖБИ ГОСПОДАРА. Или (што би рекао Вук), опет то, само мало друкчије: СРПСКА ЦРКВА – ЈЕДИНА СЛОБОДНА ИНСТИТУЦИЈА У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ, институција која даје „Богу Божије а ћесару ћесарево“.

Све то није било довољно Килибардиним налогодавцима, него су се потрудили да и дизајном корица подупру његовo интелектуално јапајајство и његов морални суноврат. Извјесна Сузана Пејовић је насловну страну ријешила тако што је, користећи фотомонтажу, на лик Митрополита Амфилохија накалемила своје и Килибардине киклопско-сатанинске очи. Та врста „постмодернистичке деконструкције“ Цркви Христовој је по злу позната још од Голготе и Христог распећа, па све до Килибардине мимикрије и безначајности те „даме“. Такви као она више од двије хиљаде година користе исте и сличне „умјетничке“ технике – од римских колосеума, па све до пасјих гробаља, зиданих мостова и Цетињског бијенала на коме су прије скоро двије деценије лик Мајке Божје мазали људским изметом. Између тих „умјетничких“ подухвата и овог Пејовићкиног нема никакве суштинске разлике. Па је ли икад ико од њих надживио и побиједио Цркву Христову?

Него, вратимо се Килибардиним опсервацијама. Осмотримо, рецимо, његову тврдњу како Његош никад у животу није поменуо Светога Саву. Он зна! Биће да је Сима Милутиновић или, још боље, Митрополит Амфилохије накнадно дописао уводне стихове „Шћепана малог“: „Весели се праху Немањића, Немањића и Гребљановића…“ Ваљда овај преучени професор српске књижевности, само то да поменемо, није баш толико оматуфио па да Митрополиту Амфилохију припише и Његошевог „Заробљеног Црногорца од виле“ која га уводи у тајанствену пећину, откривајући му „судбу Србије богиње“, крунисане царице од народа „соколова и хитрих орлова“ – „од Душана до Карађорђа“! Сима Сарајлија је, ето,  вирусом великосрпства заразио Владику Рада јер Владика, сиромах, није имао толико памети колико је има Новак Килибарда, па стога није ни могао да се одупре Сарајлијином немањићко-косовском  империјализму и да одоли вирусу „геноцидности“! Хоће-па хоће да није било онако како је било, већ да је било онако како би то он, само кад би му могло бити, за један трен облањао новомонтенегринском идеолошком блањом! Али ту не помажу никаква теоријска прежвакавања о односу стварности и умјетности, факта и фикције, идеологије и књижевности… Све то је, што био рекао наш народ – магла работа. Једноставно, Килибарда покушава оно што никада, ама баш никада, у нашој светосавско-косовској и уопште хришћанској историји није успјело моћницима овога свијета – да убије Бога у овом народу и да га лиши чојства и образа. А није им успјело због тога што „ми пут свој знамо, пут Богочовјека…“

Својевремено је Мухамед Туњо Филиповић у једној емисији на сарајевској телевизији бранио Његоша од Килибарде, и то у присуству самог Килибарде! Али ни то није помогло. Недавно је Килибарда на скупу плавских Бошњака/Муслимана устврдио да је најдубљи узрок „геноцида“, који је тамо наводно 1912. године починила предјугословенска црногорска држава – „Горски вијенац“.  „Не постоји“, вели он, „у свјетској литератури дјело толико надојено антиисламством и антитурством“. Очигледно је: Новак Килибарда би се трчке потурчио, само кад би хтјели за свога да га приме припадници исламске вјероисповијести. Е, али ни они га неће јер знају да онај који не вјерује у Бога и који пљује по себи не вјерује ни у Алаха; и да ће продати свакога „за чинију сочива“. Такав се Бога и Судњега дана не боји а људи не стиди. А знају и да је престарао за обред сунећења.

Нама који памтимо Килибардина надахнута предавања о Бановић Страхињи, Бошку Југовићу, Марку Краљевићу, Милошу Обилићу и осталим ликовима из нашег јуначког епа, мучно је и тужно гледати и слушати човјека који се данас са распопом Мирашем Дедеићем утркује који ће се од њих двојице боље трансформисати у лик бабе-вјештице из „Горског вијенца“. Иако не вјерује у Бога, па самим тим ни у чуда, он се нада да ће историја и народ о њему судити благонаклоно. Нека се не нада – пресуду је сам себи донио. У данашњој завађеној Црној Гори, у којој се, захваљујући и Килибардином интелектуалном и људском неморалу и превртљивости, људи више не слажу ни око страна свијета, ипак постоји један снажан консензус. Новака Килибарду подједнако сажалијевају и презиру и они с којима је некад био и они којима данас служи. Због тога коначној и поузданој оцјени његовог дјела не потребује никаква историјска дистанца.

И да се на крају вратимо ријечима Светог Јустина Ћелијског који је „во времја оно“ о Светом Владици Николају свједочио оно што и ми свједочимо за нашег Митрополита Амфилохија да „иде кроз нашу несрећну данашњицу као свети печалник рода нашег: тугује, плаче и моли се за све нас, рањене разним пороцима и манама“.

И додаје оно што свакако важи и за нашег Митрополита:

„Нико тужнији од њега, баш због његове апостолске ревности, пророчке видовитости и светосавске саосетљивости. Он нас све носи у својој свечовечанској души. У њој има места и за његове гонитеље и за његове непријатеље. Он љуби непријатеље своје и у гресима њиховим. И све ревносније моли за њих Сладчајшему…“

Да, баш за све, па и за несрећног Новака Килибарду.

Advertisements

Једно реаговање to “ОСВРТ Килибардина монтенегрологија”

  1. Дамјан said

    Нико није описао боље старост и шта она носи човеку од Његоша. Новак је живи пример Његошевог дубоког познавања људске природе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: