СВЕТИГОРА ПРЕС – SVETIGORA PRESS

Информативна Агенција Митрополије Црногорско-приморске – News Agency of Metropolitanate of Montenegro

Допринос Епископа Атанасија (Јевтића) савременој литургијској обнови у СПЦ

Posted by Светигора на 14. јуна 2012.

Verba volant, scripta manent!

Век из кога смо не тако давно искорачили, одликовао је велико интересовање за проблематику литургијског живота Цркве и свега што из тога произилази. Наравно, да таква интересовања и настојања нису настала у двадесетом веку – она се јављају много раније, и на известан начин обележавају историјски ход Цркве кроз векове.Двадесето столеће је, у ствари, представљало период до сада најорганизованијег и најширег бављења овом проблематиком. Она, међутим, није нестала завршетком двадесетог века – наставила се и, како ствари стоје, наставиће се и у годинама које су пред нама.

Бављење литургијским животом Цркве, интересовање за тај живот, понекад изазове мање-више бурне дебате. Једна таква дебата захватила је нашу помесну Цркву крајем прошлог века а њене последице се и дан данас осећају. У ово дебату посвећену обнови црквеног богослужбеног живота која се одвија у нашој помесној Цркви веома брзо се укључио и Епископ Атанасије херцеговачки. Његово укључивање било је органски израз вишедеценијског свештенослужитељског и богословског дела и интересовања овог Епископа и теолога.

Епископ Атанасије у овој расправи, па и полемици није само говорио. Он је у њој, првенствено, много писао и преводио, остављајући нам трајне и драгоцене смернице и путоказе правилног разумевања литургијске проблематике и благословеног и истински побожног свештенослужења Свете Литургије. Ми ћемо овде, на примерима неких од његових бројних књига и студија посвећених овој проблематици, покушати да искажемо у чему се састоји његов суштински допринос поменутој обнови.

Завршавајући приказ прве књиге Христос: Нова Пасха – Божанствена Литургија: Свештенослужење, причешће, заједница Богочовечанског Тела Христовог – пре две године, на навечерје Преображења, у Требињу рекли смо и ово:

Аутор и приређивач овог Зборника обећао нам је још једну књигу сличне садржине, која би се бавила текстовима и службама друге хиљадугодишњице хришћанске историје али и теолошком анализом различитих богословско-литургијских питања проистеклих из ове проблематике. Гајимо искрену наду да ће нас њоме, и не само њоме, у најскорије време богословски обогатити и духовно обрадовати.

Ни слутили нисмо да ће се наше наде тако брзо и на такав начин испунити. Захваљујући, овим просторима несвакидашњем, стваралачком прегнућу Епископа Атанасија данас говоримо о читавом низу ових литургиолошких дела. Погледајмо их редом.

Први том овог циклуса – Христос: Нова Пасха – Божанствена Литургија: Свештенослужење, причешће, заједница Богочовечанског Тела Христовог, Београд – Требиње објављен је 2007. године. Овај зборник Епископа Атанасија или како га је он назвао – ова читанка, обухвата две групе текстова: једну сачињавају најстарији сачувани пореци, односно устави Светих Литургија грчког и словенског говорног подручја од VIII до XVI столећа (њих 20 на броју) а другу, избор светоотачких текстова о Светој Евхаристији и богослужбеном животу Цркве од I до XIII века.

Други том, објављен такође 2007. године садржи превод Литургије Светог Апостола Јакова брата Божијег, фототипије и преводе најстаријих и других древних словенских (чувени Хутински Служабник) и српских Служабника, Поредак – Диатаксис Филотеја Цариградског (који је иначе преведен у првој књизи) сада у преводу и редакцијама његових ученика Митрополита Кипријана кијевског и Патријарха Јефтимија трновског. Поред тога овде доноси и изводе из канонско-правних докумената Цркве као и византијског законодавства (познату Јустинијанову 137. новелу) заједно са беседама, текстовима и студијама Отаца и теолога из друге хиљадугодишњице Цркве.

Трећи том, који је светлост дана угледао наредне 2008. године, започиње преводом Божанствене Литургије Светог Апостола Марка. Њој следе преводи читавог низа Служабника и Архијерејских чиновника писаних и штампаних у периоду од XVII до XX века у којима су испраћене различите промене у литургијском слову и делу. Посебна пажња посвећена је истраживању историјског развоја богослужења у Византији, код Грка, Руса и Срба. Овде су додати текстови савремених теолога и литурга – А. Шмемана, Г. Флоровског, Ј. Зизјуласа, Ј. Поповића и других.

Четврти том је објављен 2009. године. У њему је донета читава антологија текстова значајних богословских имена како домаћих тако и страних, међу којима је, без сваке сумње, (барем за наш богословски укус!) и најинспиративнији савремени тумач Свете Литургије који то чини у пастирском духу – Митрополит Дионисије козански. У овом тому Епископ Атанасије посебно се бави литургијским странпутицама западног хришћанства и начином на који су оне продирале код нас и утицале на формирање и развој богослужења код Срба. Овај том завршава текстовима три Свете Литургије у преводу Комисије САС (које је и Еп. Атанасије члан) којима је Владика Атанасије додао своје драгоцене схолије – својеврсне резимее оног што је у овим књигама писао, преводио и сабирао. Посебно су занимљиве и његове Мисли и подаци о Св Литургији – Евхаристији и причешћу, дате у форми древнохришћанског стослова којима се завршава четврта књига.

Овакав широк и богат избор и збир текстова није случајан. О Светој Литургији, као што је познато, не можемо говорити као о неком издвојеном феномену, само на основу сачуваних богослужбених споменика, текстова рукописа или древних штампаних издања. Литургија је део шире целине или обреда коме припада, кога носи и највећим делом дефинише. Суштинско јединство обреда и окружења у коме се он врши, као и теологије наведених појава и њихових односа у савременом богословљу има аксиоматски карактер. Стога је до правилног разумевања било ког структуралног елемента одређеног литургијског обреда могуће доћи једино уколико се он посматра и анализира у ширем контексту самог обреда, у односу на остале његове саставне делове. Зато ширина Атанасијевих уредничких, преводилачких и богословствујућих захвата није ствар стила или хира него неопходни предуслов правилног – јединог могућег – разумевања све дубине литургијског живота Цркве. Примера за то има много. Најкарактеристичнији је одабир великих Отаца Мистагога које овде преводи – Максима Исповедника и Германа Цариградског (у првој) Николаја Андидског (у другој) и Николу Кавасилу и Симеона Солунског у (трећој и четвртој књизи). Њихове мистагогије су, као што је познато, најрепрезентативнији елементи литургијског обреда.

Значај ових књига Епископа Атанасија за нашу литургичку науку је огроман. Приближавање најзначајнијих древних литургијских поредака као и класичних светоотачких коментара и тајновођствених објашњења савременим читаоцима – на првом месту онима који ће се бавити или се већ баве светом теологијом – представља залог наде да ће они своје богословље али и своју литургијску праксу градити на поузданим темељима црквеног предањског искуства.

Шта добронамерни читалац из ових књига Епископа Атанасија може да сазна и научи? Пре свега да познавање историјског развоја богослужења може да буде од велике користи у разумевању данашњих форми и облика које оно има. Затим да сва питања тзв. литургијског стила, односно начина вршења богослужења, евхаристијског свештенослужења, непосредно зависе од наше литургијске визије, односно, теологије коју имамо. Тихо или гласно читање молитава, архитектонска решења храмова, врсте олтарских преграда које постављамо, отварање и затварање двери, богослужбени језик, литургијска оријентација и низ других питања на челу са питањем редовног причешћивања Светим Тајнама, директно произилазе из литургијске теологије и праксе оних који о њима одлучују. Ниједно од тих питања није издвојен феномен и не може се анализирати засебно. Врста еклисиологије коју имамо (чак и када је нисмо свесни!) и светотајинско богословље које проистиче из ње директно утичу на одлуке које доносимо. То је очигледно и у овој књизи.

Литургијска теологија Епископа Атанасија, очигледна из избора текстова које наводи, преводи или их сам пише, која је, уосталом, присутна и у његовом целокупном делу и служењу почива на неколико основних принципа.

Пре свега, она извире из Предања Цркве, интегрално разумеваног и лично доживљеног. Самим тим, ово богословље одбија да апсолутизује било коју етапу у развоју литургијског живота (није се поклизнуло на искушењу антикваријалне литургиологије) и да њу и само њу назове и наметне као предањску односно исправну. Владика пише: „Не може се и не сме у живом животу Цркве, вођене и надахњиване Духом Утешитељем, апсолутизовати ни једна историјска епоха, поготову не она када је претила или, Бог зна зашто, доминирала декаденција инертности, учмалости, конзервације, стандардизације.“

Ове књиге нам на најочевиднији могући начин показује динамичку природу хришћанског богослужења. Читајући литургијске текстове који се у њима налазе ми пратимо из столећа у столеће процесе развоја закона молитве како на његовим путевима тако и на повременим странпутицама. Учимо се једном неидолатријском посматрању поретка као таквог и фином осећању сапостојања непроменљивих и променљивих елемената у њему. За Епископа Атанасија пореци служе: пре свега упознавању а онда и даљем проучавању развоја Свете Литургије … Као што се у Светој Литургији све креће напред, и ништа није статично, јер је она израз духоносног покрета Цркве ка есхатолошком Царству, тако је и са самим служењем, свештенодејствовањем те небоземне богочовечанске тајне. Зато и нема и не може бити тзв. „стандардизације“ самог текста Поретка Литургије и поготово не једном за свагда датог „статута“ текста неког служебника кодификовања свих до сад познатих „упутстава“ и „рубрика.“

Као пример за то узмимо најстарије сачуване рукописе Литургија византијског обреда, тзв. Барберинијев кодекс (с краја VIII века) које је Епископ Атанасије превео и објавио у првој књизи. У њима видимо да рубрике постоје у, за нас данас, незамисливо малој мери. То нам говори јасно да је литургијско дело тада било, те да у ствари и увек јесте, простор слободе у верности Духу Светом, а да у богослужењу литург, како Владика Атанасије вели: „ по живом усменом предању руковођен Духом Светим служи Божанствену Литургију.“

Литургијско богословље нашег писца, и сви ови зборници, обележени су дубоком пастирском бригом за словесно стадо Христово и његово храњење и напајање на неувенивим пољима и изворима мистичке Трпезе Господње. Овај приступ је од велике важности када је проблем литургијске обнове у питању. То се данас, за разлику од Епископа Атанасија, код неких у потпуности занемарује. Решење неког литургијског проблема увек мора да има у виду и пастирску димензију те проблематике. Ниједно богословље да би било богословљем Цркве, а поготово литургијско, не постоји само за себе, нити оно сме да представља пуку вежбу у домишљатости, која игнорише њен конкретни живот и потребе.

Ово четворотомно дело Владике Атанасије плод је, са једне стране, његовог архипастирског и научничког укључивања у токове савремене дебате посвећене обнови црквеног богослужбеног живота која се одвија у нашој помесној Цркви, а са друге, органски је израз његовог вишедеценијског свештенослужитељског и богословског стваралаштва и интересовања, о чему сведочи чак и један његов студентски рад из давне 1962. године који се фототипски објављује у четвртој књизи. Оно, такође, представља разумљив наставак досадашњих импозантних научних резултата нашег писца.

Четворотомно дело Владике Атанасија плод је, са једне стране, његовог архипастирског и научничког укључивања у токове савремене дебате посвећене обнови црквеног богослужбеног живота која се одвија у нашој помесној Цркви, а са друге, органски је израз његовог вишедеценијског свештенослужитељског и богословског стваралаштва и интересовања.

Као логички наставак знамените тетралогије Христос Нова Пасха недавно је светлост дана угледала нова књига Епископа Атанасија: Стари Српски Служабник – Литургија Св. Јована Златоуста (14–15. век), у издању Манастира Тврдошa и братства Светог Симеона Мироточивог из Врњачке Бање. Ову књигу, објављену с благословом седморице Архијереја наше Цркве: Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископa: жичког Хризостома, новограчаничког Лонгина, захумско-херцеговачког Григорија, будимљанско-никшићког Јоаникија, западно-америчког Максима и рашко-призренског и косово-метохијског Теодосија, пренео је на савремени језик и приредио Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки. Књига је објављена ове, 2012. године, у импозантном броју од 1000 примерака.

Чиме се користио Епископ Атанасије у превођењу и приређивању овог Служабника? По његовим речима, у саме темеље овога списа уградио је два Дечанска рукописа, скоро идентичног текста: Бр. 123 (писао га хиландарски анагност Јован, око 1395. године) и Бр. 130 (писан око 1465–1475. године). С обзиром да је рукопис Бр. 130 боље очуван са њега је углавном и преводио на савремени српски језик текст Златоустове Литургије. Текст је истовремено, како сам каже, поредио са још два старија српска рукописа: Хиландарским Бр. 315 /Т376/ (писан око 1330. године) и тзв. Ћоровићевим Бр. 7 (Универзитетска библиотека Београд), из Манастира Леснова (14. век, пре Косовске битке). Истовремено поредио је и текстове три прва српска штампана Служабника (Србуље): јеромонаха Макарија (који је штампан у Трговишту, у Влашкој, 1508. године), Божидара Вуковића (од Ђурића, Подгоричанина, у Венецији, 1519–1520. године) као и Гораждевачког служабника (штампао га је Ђурађ Љубавић, с братом калуђером и свештеником Теодором, повељенијем старца Божидара Горажданина, 1519. године).

Епископ Атанасије је у предговору овог Служабника поново покренуо питање предлошка за прве штампане српске Служабнике које до сада у науци није било решено. Он мисли да је управо овај Дечански рукопис Бр. 130, (или његов изворник/препис), који је послужио као основни текст старог српског Служабника, послужио као „предложак за штампање Макаријевог и Вуковићевог Служабника, а вероватно и Гораждевачког.“ Владика је овде сасвим сигурно на правом трагу, пошто је управо та породица српских рукописа, касне атонске редакције – а сад који конкретно то остаје отвореним питањем – којој припада и рукопис Дечани 130, послужила као предложак за рад првих српских штампара.

Пажљивим читањем овог Служабника можемо да без велике муке установимо које су основне разлике између овде изнесене и показане древне српске литургијске праксе и потоњих слојева новијег литургијског предања: Стари српски Служабник на Проскомидији помиње Часни Крст и Свете Анђеле, а Свете Небеске Силе помиње и по освећењу Светих Дарова; У њему нема новододатог Тропара Трећег Часа у призивању = епиклези Светога Духа на освећењу Св. Дарова, а после Причешћа свештенства одмах се стављају у Свети Путир сви остали делови Агнеца и све Честице и њима причешћује народ.
Између литургијске праксе наше помесне Цркве каква је описана у Старом српском Служабнику и данашње литургијске праксе као и савременог Служебника, баш кад су ове побројане разлике у питању, ипак не постоје тако радикалне разлике и непремостив јаз. Током превођења савременог Служабника долазило је до извесног „приближавања“ старом Служабнику, што напомиње Епископ Атанасије у Предговору овог издања. Он набраја:

1) помињање Св. Анђелa у Проскомидији вратио је Св. Јустин Нови у свом преводу Три Литургије (1978), а у Синодској комисији за повратак се није сложио председавајући.

2) Накнадно уметнути Тропар 3. Часа у Синодском Служебнику стављен је пре Молитве Епиклезе и то у заградама (остављен, дакле, само опционо).

3) Још у неким моментима Св. Литургије све је чешћа пракса у нашој Цркви каква је и у Старом српском Служабнику, писаном и штампаном.

На самом крају ове драгоцене књиге приређивач и преводилац донео је и пет карактеристичних богословских места из светоотачке ризнице и то: учење Св. Кирила Александријског о Христу као Новој Пасхи, Светог Јована Златоустог о Причешћивању свих чланова Цркве на Евхаристији, Светог Григорија Паламе о Оваплоћењу и Причешћу, Светога Саве Српског о Литургији и Причешћу и Причешћу као учествовању у Богочовеку Христу и Његовом Телу Цркви Св. Јустина Новог Ћелијског.
Ову Атанасијеву књигу, кажимо на самом крају, данас можемо да читамо на два начина. Први је као живи извор литургијске побожности, као делатну евхаристијску књигу из које сада свештенослужимо духом и речју и литургијским стилом наших предака словесну Службу Божанствене Евхаристије.
Други је, као озбиљан и драгоцен, пажљиво и акривично припремљен и објављен, извор за историју богослужења наше помесне Цркве. Литургијска полемика која је нашу Цркву захватила током више претходних година, када је сада, са ове иако кратке историјске дистанце погледамо, имала је један основни, темељни недостатак. Поједини учесници у тој расправи били су скоро сасвим (а неки, на жалост, сасвим) неупућени у стварно стање ствари о којима су говорили и писали. Њихови закључци су произилазили, а и сада, на жалост, произилазе, из онога што су прочитали из секундарне, а застареле, литературе, или онога на шта су сами током свог литургијског формирања навикли. То није лоше по себи. Лоше је, међутим, због тога што овакав приступ, када покаже претензије на апсолутност суда и свеобухватност мишљења, у ствари започне да гуши и потискује истину самих ствари и мења је својом наметнутом верзијом истине. Да би истина могла да дође до изражаја на светло дана треба изнети изворе истине, начине на које се она показивала, манифестовала, у прошлости.

Управо то објављивање извора и пуштање да они проговоре језиком непобитних чињеница велики је допринос Епископа Атанасија овој полемици, тачније обнови, и развоју литургијског богословља, али и црквеног живота, буђењу и узрасту евхаристијске самосвести црквених генерација које долазе. То све краће и упечатљивије каже преводилац и приређивач Старог српског Служабника на следећи начин:
Намера нам је да покажемо како смо ми православни Срби служили Божанску Литургију у вековима пре но што нам је у употребу дошао, преко Карловачке Митрополије, Служебник јужно- и западно-руски, у који су унети неки моменти, па и текстови, којих не само да до тада није било у богослужбеној пракси Српске Светосавске Цркве, него их и не треба даље задржавати, већ обновити вековну литургијску праксу.

Познат и признат, а што је још важније поштован и вољен, као патролог, догматичар, историчар, каноничар, библичар – Епископ Атанасије из Светосавске Херцеговине се овим својим делима у пуном светлу показује као дубок и проницљив предањски литургичар у најлепшем смислу те речи. Све то, пак, само наизглед и на први поглед, води ка закључку да је он експерт у разним богословским дисциплинама. Ствари, међутим, стоје сасвим другачије. Владика је, у ствари, заживео богословљем у целини а богословље интегрално узрасло у њему па из тог искуства и на основу тог опита и сме и може да на аутентичан и дубок начин говори и пише на ове различите богословске теме. На овај начин Владика Атанасије бива верним сведоком једног и јединственог богословља Цркве, ослобођеног свих вештачких исцепканости и прокрустовских специјализација. А такав сведок, огрнут плаштом пророчке ревности и неовдашњости, који, додајмо и то – само њему приличи и доликује, веома је потребан овом нашем скученом и осиромашеном времену, времену које богословље, најчешће, или потискује у страну или га инструментализује у различите – њему дубоко стране – сврхе.

Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Извор: Православље

Advertisements

Једно реаговање to “Допринос Епископа Атанасија (Јевтића) савременој литургијској обнови у СПЦ”

  1. Александра said

    Ријечи лете, списи остају!
    *******************************************************
    „Овековечењем Христа афирмисан је потпуни човек, а самим тим и разум у човеку,те према томе,афирмисана је и могућност рада и делатности разума човековог!“Владика др Атанасије(Јевтић)

    Ово остаје за вјечност!
    ******************************************************
    Дивни наш Владика др Атанасије,духовни тврдошки цвијет,свесрпски владика наш,којег грли и небо и земља,Бога га поживио на многаја љета,овом приликом га посебно поздрављам и желим поред доброг здравља,још доста душекорисних књига за све нас,предавања,бесједа,да нас увијек грди онако само како он зна да воли,а истински од срца нека би му душа примала увијек ону ризницу дату нам у светим списима Отаца трезвеноумља наше цркве,да сачувамо врлину смирења и нека заједничко литиргијско и наше животно учење нека буде у радости живота удружено са светим страхом у божанској благодати.

    Једном је ученик Пахомија Великог замолио свог учитеља да му исприча неко своје виђење. Преподобни је одговорио:
    “Ако хоћеш да имаш дивно и значајно виђење, онда ћу ти показати једно: кад видиш човјека побожног, скромног срца, чистог ето, то је најдивније виђење: ти видиш Невидљивог Бога у том видљивом човјеку”.

    Имамо слава Богу врлинске Христове пастире,који нам проповиједају Ријеч Божију која остаје за вјечност,а наш Митрополит др Амфилохије када збори,као да златна уста везу,а посебно када говори о нетварној свјетлости и тим чудесним енергијама,то је нешто посебно,каже Владика Атанасије за Свету Гору,да је то нека нова димензија природе,људи и свега тамо што вјековима живи и дише,дивно је тиме душу хранити и чула пунити тим пријатним енергијама.

    Докторске дисертације ових великих људи,људи,који су свој живот овјенчали Христом и великим дјелима,хришћана,великих учитеља цркве,врлинских Христових пастира,дакле њихове докторске дисертације су међу најцјењенијим у свјетској православној литератури,а некако ме највише радује када слушам о Апостолу Павлу и Светом Григорију Палами,који каже:”Господе,просвети моју таму!”,па мислим нешто:”Боже,колика је наша тама,колико смо грешни и колико је човјек мали,а Господ га из безграничне љубави стално походи,како каже наш Старозавјетни пророк:”Шта је човјек,да га походиш Господе!”,а људи често кажу да им је досадно,Боже,како живимо,колико је садржаја и колико дивних,душекорисних тема да се човјек тиме бави,а највише собом,нажалост,али како каже наш Владика да је човјек друштвено биће и да је то мало,него ли дружевно,дакле волимо један другога и Бога и испуњавјамо Закон Божији,да нађемо радост живота у Христу.

    Завршићу ријечима Владике Григорија у величанственом опису,пожеливши им од срца сваког истинског добра,а ево у ове топле дане,да нас држи дио атмосфере из духовне светиње и да нас грије оно наше сунце доброте које у сваком човјеку постоји и да нам пјесму везу они дивни чврчци који почињу кад угасне дневна топлина,пред овим описом из срца и душе застао би и Андрић и Достојевски који су дубоко уткани у њима:

    ”Ноћ у Тврдошу је чудесна,неописива,а нарочито су чаробне љетне ноћи.Кад прође дневна топлина и полако утихне распјевани концерт цврчак,настане некаква опипљива тишина,сва испуњена пријатељством,као да се помирило све са свиме и сви са свима.”…
    …”И отац ми је умро на камену…
    Нека…Овај камен је мој дом.
    Ова стаза,мој пут.
    Ово што видим-моја земља и небо,
    моја Црква,мој Манастир,мој Тврдош,
    мој живот и радост.”

    НА МНОГАЈА ЉЕТА ВЛАДИКО,ЗДРАВЉА ВАМ И СВЕКОЛИКЕ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ!
    Амин,Боже,дај!

    У Христу Богу,
    из Тузле,
    редовна слушатељка Радио “Светигоре”.
    У прилогу нешто дивно:

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: