СВЕТИГОРА ПРЕС – SVETIGORA PRESS

Информативна Агенција Митрополије Црногорско-приморске – News Agency of Metropolitanate of Montenegro

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

Posted by Светигора на 12. маја 2012.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

ГАЛЕРИЈА

НИКШИЋ, 12. маја – Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију, на свечаности која је у петак, 11. маја, уприличена у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, уручена је књижевна награда “Извиискра Његошева“. Награду додјељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија МОНА из Београда.

Признање је, према ранијој одлуци жирија, Митрополиту Амфилохију, теологу, бесједнику и есејисти, додијељено за изабрана дјела која су, у издању “Светигоре“ са Цетиња, објављена од 2009. до 2011. године, а која чини 16 књига.

Свечаности поводом додјељивања награде присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, архимандрит Исидор Минаев, начелник Руске Духовне мисије у Јерусалиму, амбасадор Републике Србије у Црној Гори г. Зоран Лутовац, брачни пар Момировић, власници компаније МОНА, који су финансијски покровитељи награде, те бројно свештенство, монаштво и личности из нашег јавног и друштвеног живота.

Високопреосвећеном Митрополиту на добијеном признању честитао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије, који је запазио да Његош, одустајући да своје најзначајније дјело “Горски вијенац“, возглави првобитним насловом “Извиискра“, ту ријеч није одбацио него је изузео из профане употребе и тиме истакао њено несвакидашње свештено значење, претворивши је у символ свога цјелокупног дјела.

“У контексту Његошевог пјесничког дјела ријеч Извиискра открива слојевитост односа између Божије стваралачке и људске пјесничке ријечи. Зато књижевна награда Извиискра Његошева одабира оне писце српског језика који успијевају, пишући мастилом духа по вешстаственој хартији, да оставе рашчитљиве отиске свог рукописа у непропадљивом љетопису вјечности“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

“У Његошевом дјелу лако је уочљива веза између ове символичке ријечи Извиискра и најскупље српске ријечи, чије значење је у наше вријеме посебно нагласио овдје присутни пјесник Матија Бећковић, закључни добитник државне Његошеве награде, коју је Црна Гора додијелила овом јунаку косовске мисли, прије него што се њена власт одрече и Косова и косовске мисли. Ако погледамо на књижевно дјело досадашњих добитника Извиискре Његошеве, од Миодрага Павловића и Рајка Петрова Нога, до Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, онда се може примијетити да се њен жири држао неписаног правила да ову награду додјељује оним писцима који су на стваралачки начин продужавали и развијали косовску мисао, која и данас открива трагички, али и спасоносни смисао, и садашњих и минулих распећа српског народа и српског језика“, казао је, у име оснивача награде Епархије будимљанско-никшићке и компаније МОНА, Преосвећени владика Јоаникије.

О Митрополитовој писаној ријечи, објављеној у поменутим изабраним дјелима, говорио је проф. др Иван Негришорац, предсједник Матице српске из Новог Сада. Он је истакао да Архиепископ цетињски Г. Амфилохије није књижевник у ужем смислу ријечи, већ првенствено православни духовник и богослов, који се књижевним начином говора користи да би што убједљивије исказао своје животно и теолошко искуство.

“Митрополит Амфилохије је дубоко свестан сложености и дубинских слојева стварности, оних онтичких распона које модерна наука не може ни изблиза да осветли, док религија, философија и поезија чувају свест о њиховом постојању. У тексту “Тајна језика“ (1986) аутор је изложио такав концепт језика у којем постоје различити слојеви: језик се испољава у распону од свог “природног стања“ заснованог на могућности представљања, преко свог “сложеног или демонског стања“ које се испољава у људској историји, па до “анђелског стања“, насталог из “истинског односа заједништва са стварима и са дубљом стварношћу на којој ствари почивају“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

“Ако један писац има тако слојевит и рафиниран однос према језику, онда се природно намеће вероватноћа и нужност да и његово разумевање саме стварности буде исто тако слојевито и рафинирано. Мноштво је тих слојева који се отварају у његовом опусу, а тако нешто се нужно успоставља јер је он целокупном својом мишљу и својим животом упућен на најсавршенију идеју икада смишљену, на Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља. Његове текстове, пак, можемо разумети и као облик доследног есејистичког опуса, у чијем средишту јесте Бог и могућност обожења човековог света“, рекао је Негришорац, истичући да та тема заслужује да буде задржана у средишту наше пажње и од важности је, сматра он, да секуларна, грађанска култура умије да ослушне глас који долази из црквене, духовне културе.

Бесједе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи Митрополита Амфилохија, који је, према ријечима књижевника Милутина Мићовића, члана жирија, “истински насљедник владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића“, пројављују интегралну личност ствараоца и духовног дјелатника, који “својом живом ријечју покреће и оживљава сами основ човјековог постојања“.

“Као и његови претходници, и његов језик, дух и мисао, прелазе, не напуштајући академску теологију, залазећи у простор непосредног живота, наглашавајући конфликтна и трагична мјеста нашег историјског насљеђа. Иако претежно настало у Цркви, гдје се не издвајају ни Грк, ни Јеврејин, ни Србин, ово дјело, могло би се рећи, припада, не само језиком, него основним карактером и духовним значајем – важном корпусу националне културе. У овом дјелу је садржана и критика националног разумијевања. У њему се открива оно дубље, универзално и богојавно, које трансцендира историјско и национално, као категорије ограниченог постојања“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

“Ту је увјерљиво пројављено хришћанско свједочење и став, да се човјек и народ и истинско стваралаштво, утемељују у ономе што надилази тварно, историјско, национално, да би се ово што је пролазно и распадљиво, причестило и освијетлило оним што је Божанско и вјечно“, истакао је Мићовић.

Нико послије Његоша, сматра проф. др Јован Делић, није тако видио Видовдан, Косово и Косовски завјет као жижну тачку, не само наше духовности, већ и цјелокупног нашег бића, наше историје, предања и васкрсења, па и будућности.
“Нико није тако нераскидиво повезао светосавље и Косовски завјет међусобно, па светосавље и Косовски завјет са Новим и Старим завјетом, са Часним крстом и Христом на крсту, као што је то чинио и чини Митрополит Амфилохије. И није то учинио само у једној књизи, нити само у сјајном косовском четворокњижју, већ у цјелокупном свом дјелу – а оно је једно од најзамашнијх и најдубљих које имамо – и у свом животу, својим личним примјером. Да ништа друго није написао до књигу “Часни крст Христов и Косовски завјет“, Митрополит Амфилохије би био најближи духовни сродник и потомак оне двојице на чијем трону сједи и чије светиње чува – Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

“И да ништа друго није посвједочио него што је посвједочио наше најновије косовско страдање, све идући од разореног храма до разореног храма, од црквишта до црквишта, од згаришта до згаришта, од леша до леша, од жртве до жртве, од имена до имена, Митрополит Амфилохије је посвједочио да је Христов сљедбеник на Христовом путу, жив распет на Христовом крсту; да између његове ријечи и његовог чина нема ни колико је нокат одступања“, нагласио је Делић, који је лауреату награде “Извиискра Његошева“ Високопреосвећеном Архиепископу цетињском Г. Амфилохију свечано уручио ово високо књижевне признање.

Испред компаније МОНА новчани дио награде уручио је г. Ђорђије Момировић, а Мирко Мркић Острошки је, овом приликом, Митрополиту црногорско-приморском поклонио литографију “Његош“ Оље Ивањицки.

На крају светковине, организоване у оквиру културно-духовне манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, обратио се и добитник награде, изложивши у свом пригодном слову неколико размишљања о Петру II Петровићу Његошу.

“Заиста, није нимало случајно да је први назив Горског вијенца био Извиискра, као што, такође, није без разлога ни то да је Његош од свих својих сочиненија најбољим и најмилијим дјелом сматрао “Лучу микрокозма“. По његовом дубоком прозрењу, сажетом у Лучи, и освједоченом свеукупном његовом поезијом, сва творевина, свебитије, како он употребљава тај израз, ври у луче сјајне. Отуда искра, луча, огањ, свјетлост представљају његове основне појмове и категорије мишљења о Богу створитељу, о бићу, о себи и о човјеку, о постојању свега што је изњедрено у времену, простору и што хрли вјечности“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

“На првом мјесту за њега је извор свих чудеса Царство свјетлости. Валови тихи, бесконачни запаљени су огњем бесмртија и, како он додаје у “Лучи“, не само безличним огњем бесмртија, него вјечним огњем свештене љубави, што показује да његово схватање тог огња из кога ничу сви видљиви и невидљиви свјетови, је схватање као личности, јер само личност може бити прожета свештеном љубављу, како каже наш пјесник“, рекао је Митрополит Амфилохије, додајући да је послије Његоша, једино Никола Тесла опитно доживио свјетлост као суштину бића, свјетлост која сија, како каже Никола Тесла, милостивошћу. Тиме нас и Никола Тесла, један од најзначајнијих научника нашег времена, истакао је Високопреосвећени Архиепископ, такође уводи у тајну извора свега као тајну личности, а то управо јесте оно што Његош назива вјечним огњем свештене љубави.

“Владика Раде је човјек дубоке опитне вјере. Он се срео са Богом, срео се са Сином достојним Оца предвјечнога, са Христом, са Оним Кога он назива Свемогуће Слово Створитеља, које простор пуни мировима. У “Лучи“ постоји један израз, христолошки моменат који је суштински за Његошеву теогонију, космогонију, настанак човјека и свијета; говорећи о дејству сатане и сатанином покушају да разори Божанске свјетове, да унесе хаос у те свјетове, Петар Други Петровић Његош, говори о Слову Створитеља као ланцу миродржном. Ланац и та унутарња кохезивна сила је, управо, Слово Створитеља, Свето Слово премилосна Оца“.

“Двије битне истине и “Луче микрокозма“ и “Горског вијенца“ и свеукупног дјела Његошевог јесу истина о огњу бесмртноме који са огњишта, са трона Божанског сија и обујима све постојеће, а друга истина, коју Владика Николај није у довољној мјери открио, јесте о Христу, о Слову миродржном и Творцу“.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију

Све што је имао да каже Његош је, према ријечима Архиепископа цетињског, на чудесан начин изговорио у свим својим списима, а нарочито у “Лучи микрокозма“. Ако је Бог пјесник па кроз свијет ствара поезију, Он као такав и човјека обдарује тим даром, па је поезија за њега искра тајанствена, искра бесмртног огња, а поета “жрец олтара свесветија“.

“У знаку свјетлости и искре одвија се сва предисторија од настанка свега. У том знаку по Његошу одвија се и историја свеукупног рода људског, али за њега је посебно подвучена српска историја и у историји српској историја Црне Горе. Извиискру, свој “Вијенац“ посветио је Карађорђу, а Душан, Карађорђе и Обилић су централне личности његове историософије. Све друге личности о којима он пише мјерене су овом тројицом. За њега је и Црна Гора искра, тај народац, како га на неколико мјеста помиње и назива, “та искра, скочила је у наше горе из гомила пепела величине Душанове“. Она је, опет његов израз, “српски крвави крш“. Црна Гора је данас и бити ће довијека, опет његов израз, “алмаз у витешку круну“ и “коматић од развалинах нашега царства“. Њега је, у писмима која пише пред упокојење, уморила ова “крвава бурна катедра“ на којој се он налази. Та катедра, та искра, тај алмаз је крај тврд и крвав, “но српски од искони“. То је укратко његова историософија, његов доживљај себе и свог народа, свог мјеста под сунцем. А свима је познато и оно његово прозрење о човјеку, о људској души “Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета“.

“Кратко речено, све дјело и личност Његошева је, у суштини, извиискра и очевидно је имао разлога да замијени први назив “Госрког вијенца“ да га не би у свом значењу сузио, да га не би осакатио, јер како би онда могао да говори о души као зраки сјајној, искри Божественој, о уму као зраки сјајној огња бесмртног, о бићу које ври у луче сјајне, о искри која рађа свјетлост, о човјеку као атому мислећем, о свијетлом шару из кога се луче бесамртне на све стране ријекама сипају. “Луча микрокозма“ се завршава са Васкрсењем Христовим и у том истом дјелу се показује да је тајна Васкрсења основна тајна настанка и опстанка и постојања свеукупне творевине. Његош то и изричито помиње“, закључио је своје обраћање Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, захваљујући на додјели награде која, истакао је, носи такав чудесан назив.

Пјесму посвећену Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Амфилохију казивао је академик Матија Бећковић.

Награда “Извиискра Његошева“ уручена Митрополиту Амфилохију
Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: