ЦЕТИЊЕ, 27. маја (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је данас, на Недјељу Светих отаца, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу у Братоножићима.

Овим литургијским сабрањем прослављена је манастирска слава, празник преноса моштију Светог Николаја Мирликијскога, кога славимо 22. маја.

„Црква се не темељи на ономе што је пролазно, него се темељи на васкрсломе Христу, Христи вазнесеноме и вјечноме, и темељи се на Духу Светоме животворноме, којим дише све што дише, који је Цар небески, који силази на Цркву Своју и уграђује се у свако биће, у свако створење“, рекао је Владика Амфилохије у литургијској проповиједи.

„То је смисао Свете тајне миропомазања и тајне крштења крштавајући се у име Оца и Сина и Духа Светога.

Обукли смо се у Христа примајући печат његов. Тако смо се удостојили истога онога дара којега су се удостојили Христови ученици на Гори сионској“, објаснио је Митрополит Амфилохије.

Након Свете литургије Митрополит Амфилохије је, након Литије одслужио помен војводи и свештенику братоношком Пеју Станојеву на његовом гробу поред храма, а потом благословио славски колач и сабранима честитао славу.

Домаћин славе – породица Видић је кумство за наредну годину предала породици Чађеновић.

Светковина је настављена славском трпезом љубави.

Владика Амфилохије је у поздравном слову сабранима испричао да се кључеви Скадра, Дечана и Пећке Патријаршије од Првог балканског рата из 1912. чувају у Цетињском манастиру, у ћивоту код ногу Светог петра Цетињскога.

„Па како може неко да тражи од мене као Митрополита да се одрекнем Косова и Метохије и Призрена? Овај сабор братоношки је у част Првог балканског рата, витезова и ослобођења великог дијела Црне Горе, Косова и Метохије и жртвовања војске црногорске и србијанске за Скадар. Тамо је погинуо и велики број Братоножића.

У то име нека је срећна ова слава и ово сабрање“, наздравио је Митрополит Амфилохије.

Р.В.

ЦЕТИЊЕ, 26. маја (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је данас са презвитером Срђаном Стефановићем, парохом црмничким и другим свештенством, Свету архијерејску литургију у цркви Светог Јована Богослова у селу Годиње у Црмници.

Након читања Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије се сабраним вјерницима обратио пригодном бесједом.

„Истина живота је свјетлост. Не свјетлост која нас сада обасјава од овога земнога сунца, него вјечна и непролазна свјетлост која сија са Лица Божијега, са Лица Христвога која је обасјала и обасјава све и сва“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Владика је рекао да је та свјетлост обасјала Христове ученике и да она преко Светог Јеванђеља и преко Цркве Божије обасјава све и сва.

„Тако је било било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Тако Он свједочи себе и свједочи велику и Свету истину да је Бог с нама, да је бог међу нама, да је Бог у нама“.

„Као што сви потоци увиру у океан, тако и све што се догађа на земљи, сва створења и сва бића увиру у Њега, освијетљена Његовом вјечном истином, Његовом свјетлошћу, Његовим вјечним животом и Његовом мудрошћу“, рекао је Владика Амфилохије.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије служио је помен приложницима, добротворима, ктиторима, свештенослужитељима и свима који су се упокојили у нади на Васкрсење и живот вјечни.

Црква се налази у веома лошем стању и потребна јој је темељна обнова, која је данашњим сабрањем и отпочела. Кров је потпуно урушен, а зидови су на више мјеста напукли.

Црква је на овом мјесту постојала још од 9. вијека, а по појединим предањима чак и старија. У њој се редовно служило до прије педесетак година.

Митрополит Амфилохије је са мјештанима посјетио и оближње Куле Балшића.

Истог дана, у поподневним часовима, Господин Митрополит је, заједно са протопрезвитером Ђуром Томовићем, надлежним парохом љешкопољским и љешанске нахије служио молебан за почетак сваког доброг дјела, поводом почетка радова на обнови цркве Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, која је иницирана од стране тамошњег Црквеног одбора.
Р.В.

Сви груби грађевински радови на храму су завршени. Остаје још да се уради прилаз цркви и унутрашње уређење самог храма.

Радове је посљедњих мјесец дана, уз сарадњу са Митрополијом, Управом манастира Прасквице, која се стара о свим храмовима на Светом Стефану, као и Црквеним одбором за обнову цркава на Светом Стефану и православним вјерницима из Паштровића, обавило предузеће познатог никшићког привредника Миодрага-Даке Давидовића, које је иначе ангажовано на пројектима на Светом Стефану и околини.

Јуче су обновљени храм обишли Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, заједно са братством манастира Прасквице, тамошњим Црквеним одбором, главним менаџером Хотела Свети Стефан у име закупца „Aman Resorts“ Кевином Бруком, сувласником компаније „Adriatic Properties“ Петросом Статисом, г. Давидовићем и појединим члановима поменуте Владине Комисије.

Након краће молитвепред црквом, Митрополит је заблагодарио Богу на обнови ове светиње, захвалио свима који су допринијели њеној обнови, изразивши наду да се више у Црној Гори неће забрањивати обнове богомоља које, у име Господње, обнављају љубав и заједништво међу људима, што је заправо циљ и њихове градње и њихове обнове.

На закуски која је приређена у оближњем Ресторану „Р“ на Милочеру, своје задовољство због окончања обнове храма и коначног рјешења овог, у једном тренутку, непотребно исполитизованог питања, изразили су и сам г. Статис, г. Давидовић, а у име присутних Паштровића обратио се, као један од најстаријих г. Владо Никлановић, који је и сам свједок, као дијете, освећење овог обновљеног храма (1937), као и његове трагичне судбине (рушења 1959).

Подсјећамо да новобновљена црква Свете Госпође потиче из 15. вијека, а свој коначан изглед је добила 1937. године у обнови чији је ктитор била Краљица Марија Карађорђевић, када храм почиње да слави и свога другог покровитеља – Светог благовјерног књаза Александра Невског.

Црква је ради изградње коцкарнице и ресторанске терасе срушена 1959. године са одобрењем тадашњег Завода за заштиту споменика културе и уз оштро противљење тадашњег игумана манастира Прасквице Бориса Кажанегре и Митрополије.

Након што је прошле године покушан почетак њене обнове, одлуком Владе Црне Горе, срушен је дио обновљеног зида и забрањени су сви радови, а потом под притиском мјештана и Цркве, основана је Комисија за обнову ове цркве. Питање обнове овог храма је на црногорској политичкој сцени и у дијелу јавног мњења посљедњих годину дана било средство за даље клевете на рачун Митрополије и уопште Православне Цркве у Црној Гори и продубљивање идентитетских и идеолошких подјела које већ годинама изнутра разарају Црну Гору. Овом обновом, међутим, превазиђено је благотворно и разумно, то непосредно и ирационално манипулисање овом древном паштровском светостефанском светињом.

И.Б.

Ускоро ће представници Руске православне цркве и команда 58. армије прецизирати маршруту кретања светих мошти на територији војних градова у Дагестану, Ингушетији, Сјеверној Осетији, Чеченији, Кабардино-Балхарији, војној бази у Јужној Осетији.

Током једног мјесеца свештеници ће организовати молебане и литије у војничким јединицама, а неће бити запостављени ни маринци Црноморске флоте, које се налазе на обуци, саопштава прес служба Јужног војног округа.

Ово је први пут да мошти светих војника буду допремљене ради подизања духа православних војника.

Извор: Православие.РУ

Награду светих Ћирила и Методија за 2012. годину су добили Виктор Николајевич Николајев и Олесја Александровна Николајевна.

Његова светост Патријарх Кирил, приликом уручивања награда, између осталога је казао да се руска књижевност развијала у знаку тражења истине.

Олесја Николајевна је приликом добијања награде изјавила да је срећна зато што је православље религија љубави, слободе и стваралаштва, и да управо то она жели да докаже читавим својим радом.

В. Николајев је казао да су сва његова дјела написана са благословима, да их је просто писао сам живот, а он их биљежио.

Патријарашка књижевна награда светих равноапостолних Ћирила и Методија је успостављена одлуком Светог синода у децембру 2009. године.

Прву премију, која је уручена 2011. Године, добио је В.Н.Крупин.

Извор: Православие.РУ

Након тога Патријарх је посјетио програм који је организовало братство Крићана Јужне Африке.

27. маја поглавар Александријске цркве служио је Божанствену литургију у саборној цркви равноапостолних Константина и Јелене у Јоханесбургу. Тога дана напунило се тачно сто година од завршетка изградње храма.

Патријарху су саслуживали митрополити Дамаскин јованопуљски и Георгије акарски. На литургији су присустовали потпредсједник Јужноафричке Републике Кгалема Мотланте, амбасадори Грчке и Кипра, градоначелник Јоханесбурга и други званичници.

Послије службе уприличен је свечани програм, посвећен јубилеју храма.

Извор: Седмица.РУ

Девиза конгреса, који је сабрао велики број православаца из разних земаља Западне Европе је била фраза из Јеванђеља „Истина ће вас учинити слободним“, саопштава се на сајту Корсунске епархије.

Манифестацију је оранизовао Савез православних епископа Француске под патронатом Генералног секретара Савјета Европе Турберна Јагланда, као и уз сарадњу општинских власти Стразбура.

Трећега дана, 27. маја у оквиру програма конгреса Митрополит француски Емануил, Епископ синопски Атинагора (Константинопољска патријаршија) и Епископ корсунски Нестор служили су Божанствену литургију у храму апостола Томе у Стразбуру.

Извор: Православие.РУ

Први пут послије 1922. године служена је литургија у десетокуполној цркви светог Василија Великог и свештеномученика Власија.

Патријарху Вартоломеју су саслуживали митрополити Тарасије буенос-аирески и Амфилохије кисамски и селински. Служби су присуствовали митрополити Павле драмски и Варнава напуљски, као и поклоници из Грчке, САД и других земаља, саопштава агенција Амен.

Извор: Седмица.РУ

Најстарија руска икона (6-9 вијек), више пута је нападана. Трагови оружја и бројних огреботина били су видљиви голим оком и раније. Почетком априла ове године велика оштећења су се јавила на доњем дијелу изображења.

Због одсуства стручних званичих научних истраживања изображења, није могуће обезбиједити неопходну заштиту и очување Лика који постепено нестаје (од четири првобитне боје данас су сачуване само двије).

Извор: Православие и мир

Свети дјечак царевић Димитрије је био син цара Ивана Грозног. За вријеме царовања Фјодора Ивановича, када је фактички владар Руске државе био његов зет – властољубиви бојар Борис Годунов, царевић Димитрије је заједно са мајком, царицом Маријом Фјодоровном био удаљен са двора у Углич.

Желећи да се отараси законитог наследника руског трона, Борис Годунов је почео да ради против царевића, као против личног непријатеља. Испрва је покушао да оклевета младог наследника престола, пустивши лажне гласине о његовом незаконитом рођењу. Затим је увео нову лаж да је Димитрије наслиједио суровост цара, свога оца. Пошто те гласине нијесу допринијеле жељеноме, онда је лукави Борис ријешио да погуби царевића. Покушај тровања Димитрија није имао успјеха: смртоносни напитак није нанио штете дјетету. Тада су се злотвори ријешили на прави злочин.

У суботу, 15. маја 1591. године, док је дјечак шетао по свом дворишту са дадиљом, послате убице Осип Волхвов, Данило Битјаговски и Никита Качалов звјерски су заклали царевића.

Царевић Димитрије је био сахрањен у Угличу, у дворском храму Преображења Господњег. Мноштво чудеса и исцјељења почело је да се дешава на његовом гробу, посебно су се исцјељивали обољели од очију. А 3. јула 1606. године свете мошти страстотрпца царевића Димитрија обретене су нетрулежне.

Извор: Православие и мир

Професор М. Тритос је специјалиста из области историје словенских цркава, саопштава Седмица.Ру.

У свом обраћању које је руском предсједнику упутио 21. маја он је позвао В. Путина да „искористи сав свој утицај на владу бивше југословенске републике Македоније“, која „крши људска права и права на слободу савјести уз прећутну пасивност и равнодушност Европске Уније и САД“.

Извор: Православие и мир

У Београду, у Српској Патријаршији, одржано је, од 15. до 23. маја 2012. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У раду Сабора узели су учешћа сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, неправедно заточеног у скопском затвору Идризово, и Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома.

Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем Свете архијерејске Литургије у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј и извршен призив Светога Духа, Духа истине и мудрости, Којим Црква живи и дела свагда, а посебно на саборима њених епископа. У току Литургије верницима се, по благослову Његове Светости Патријарха, обратио епископ бачки Иринеј и објаснио установу саборâ као израз суштинске саборности Цркве. После свете Литургије, на почетку првог саборског заседања, Председник Сабора, Његова Светост Патријарх, у свом уводном обраћању Сабору указао је на нека од актуелних питања живота и мисије Цркве у данашњем времену, времену великих искушења код нас и у читавом свету, али и времену наде и могућности за духовну обнову.

У току овогодишњег заседања Сабора Литургија је саборно и свечано служена још једампут – у суботу 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве – у храму Светог Саве на Врачару. Литургијски и духовни живот Цркве је обогаћен и тиме што је Сабор прибројао каталогу светих Православне Цркве двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика пострадалих 1688. у Момишићима (Подгорица). За дан њиховог литургијског спомена и празновања одређен је исти дан на који се празнује спомен светих четрдесет мученика пострадалих у граду Севастији у Малој Азији (празник познат под народним именом Младенци) и о томе ће Свети Синод службено обвестити све помесне Православне Цркве како би све оне могле да унесу њихова имена у своје богослужбене књиге и календаре. Сабор је такође одредио да се спомен светог Никодима, архиепископа пећког, празнује 12/25. маја, а не 11/24. маја као до сада.

Сабор је потврдио решеност наше помесне Цркве да у току идуће године богослужењима и одговарајућим духовно-културним манифестацијама достојно и достојанствено прослави значајан јубилеј хришћанства и културе – 1700-годишњицу Миланског едикта светог цара Константина (313 – 2013), документа о слободи вере и савести од прворазреднога значаја, актуелног и данас не само са историјског него и са егзистенцијалног аспекта. Јубилеј ће бити прослављен у свим епархијама Српске Православне Цркве, а централна прослава ће се одржати у Нишу, родном граду цара Константина, и у Београду. На учешће у обележавању ове годишњице биће позвани сви православни патријарси и остали предстојатељи Православних Цркава, друге угледне личности светскога Православља (јерарси, теолози, уметници…), високе делегације инославних хришћанских Цркава и црквених заједница, хришћанских и међухришћанских институција и организација, као и монотеистичких верских заједница, затим представници науке, уметности и културе и угледне личности домаћег и страног јавног живота. Све припреме и сâм програм обележавања координираће саборски одбор, формиран својевремено у ту сврху, и Свети Синод Српске Православне Цркве.

Сабор је, у истом духу и смеру, поново потврдио и свој непромењени став да треба интензивирати, продубити и богословски обогатити досадашњи процес припремâ за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, поново сазвати свеправославно предсаборско саветовање, а по потреби и више таквих саветовања, и у догледно прикладно време сазвати тај општи Сабор, са дужном одговорношћу, наравно, и уз верност богонадахнутим начелима функционисања васељенских и великих помесних сабора Цркве.

Сабор је саслушао извештај Светог Синода о његовом раду и извештаје епархијских архијереја о њиховом раду и о стању у њиховим епархијама у протеклом периоду, доневши потом одговарајуће одлуке. На заједничкој седници чланова Сабора и Централног тела за довршење Храма Светог Саве на Врачару, после анализе извештаја о свему до сада урађеном, расправљало се и одлучивало о предстојећем великом послу коначног унутрашњег уређења Храма, укључујући и облагање зидних површина мозаицима и осликавање живописом. Упознавши се са релевантним чињеницама, Сабор је питање арондације Архиепископије београдско-карловачке, по броју верникâ највеће епархије у Српској Православној Цркви, одложио за извесно време како би се извршиле неопходне припреме и обезбедила елементарна инфраструктура будућих епархија на том простору. Из истих разлога Сабор је одложио и попуњавање новооснованих епархија аустријско-швајцарске и буенос-ајреске епархијским архијерејима и продужио мандат њиховим досадашњим администраторима. Исто тако, Сабор је умолио Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија да и даље, у својству заменика, помаже Митрополиту дабробосанском г. Николају у обављању архипастирских дужности.

Сабор је и овог пута изразио своје дубоко жаљење и уложио протест због грубога кршења људских права и верских слобода верникâ аутономне Охридске Архиепископије у Бившој Југословенској Републици Македонији, са врхунцем у незаконитом шиканирању и хапшењима невиних људи, при чему су прогони и акти насиља ескалирали дотле да је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован по шести пут утамничен под исфабрикованим оптужбама и поново на правди Бога осуђен на две и по године затвора. У свему је најтужније и најружније то што се све збива на захтев тамошње повлашћене расколничке организације која себе означава називом „Македонска Православна Црква”. Расколничка јерархија јавно и злурадо, без икаквог зазора, ликује због судско-полицијског прогона једине канонске и општепризнате Цркве у Македонији, а нарочито због поновног утамничења њеног Поглавара. Она тиме демонстрира колико јој је стало до елементарних истина и етичких начела хришћанске вере, о светињи јединства Цркве да и не говоримо. Уместо да се замисле над свим досадашњим протестима и апелима који долазе из Православних и других хришћанских Цркава у свету и над критикама које им међународне институције и организације упућују због спреге политике и корумпираног судства и због сталног кршења људских права и верских слобода у њиховој земљи, власти Републике Македоније, нажалост, само појачавају терор над Црквом, без преседана у савременом свету.

Сабор са једнаком пажњом и не мањом забринутошћу прати и поступке власти у Црној Гори, који такође – са нешто мање директног и грубог насиља, али са сличним курсом угрожавања мисије законите Цркве у Црној Гори и државног протежирања минорне, готово непостојеће Дедеићеве секте – гази основна људска права православних свештеника и верника, не либећи се ни потпуно антицивилизацијског и за европске појмове нечувеног депортовања појединих свештеника само зато што, наводно, Православна Црква, вековима старија и од Црне Горе, и од Србије, и од сваке постојеће државне творевине на Балкану, није „регистрована” код полиције по закону из времена Брозове „демократије”. Оспоравање и самог права на постојање Српске Православне Цркве у Црној Гори, амбиције појединих црногорских политичара да, иако по убеђењу махом атеисти, уређују црквена питања, да регулишу унутрашњи живот, устројство и односе у Православној Цркви, да помоћу притисака, па и уз претњу силом, манипулишу идентитетом Цркве у Црној Гори, њихова нескривена тежња да је учине инструментом својих политичких замисли и да они агресивно обликују садржај црквеног живота православних хришћана у Црној Гори – све то представља угрожавање основних људских права и верских слобода, делатно порицање секуларног – а то значи верски неутралног – карактера савремене државе и одбацивање демократског начела одвојености Цркве и државе, као и поновно увођење историјски давно превазиђеног разликовања између грађана првог и другог реда, и то на основу њихове верске и етничке припадности. Стога Сабор од државних органа Црне Горе очекује да поштују сопствени устав и законе, а самим тим и права Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница, утолико пре што то представља и њихову обавезу пред међународном заједницом.

Сабор је посебно забринут што ни после толико година од егзодуса српског народа са Косова и из Метохије 1999. и мартовског погрома 2004. године, и поред присуства међународних снага и гарантијâ великих сила, још нема никаквих услова за повратак и слободан живот прогнаникâ и избеглицâ. Штавише, и даље су угрожене српске православне светиње, домови и имовина, као и права припадникâ српске заједнице, особито на подручју јужно од Ибра. У контексту домаћег и међународног дијалога о статусу јужне српске покрајине, Сабор сматра да би наметање решења супротних резолуцији Уједињених нација број 1244, Уставу Србије и нормама међународног права проузроковало једино дугорочну –  а можда и трајну – кризу и нестабилност, односно људску несрећу, на простору који је ионако одавно постао символ подељености, сукобâ и страдањâ. Једна од ретких светлих тачака на њему јесте живот и рад обновљене Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену, чији грађани, данас у огромној већини албанске народности и муслиманске вероисповести, омогућују несметан рад ове значајне установе Православне Цркве и српског народа. Такав однос заслужује наше поштовање и нашу захвалност.

Однос Цркве и државе у Србији и у Републици Српској Сабор сматра начелно добрим, али очекује да нова Влада Србије исправи грешке одлазеће владе по питању реституције одузете црквене имовине и статуса веронауке као предмета, односно катихетâ и вероучитељâ као просветних радника у јавним школама, као и да убрза процес увођења војних свештеника у Војску Србије.

Сабор са задовољством и благодарношћу Богу констатује да Српска Православна Црква одржава литургијско и канонско општење и сарадњу са осталим аутокефалним Православним Црквама, али да у том погледу постоји, нажалост, и један изузетак. Реч је о неканонском деловању епископата и клира Румунске Православне Цркве на канонском подручју других Православних Цркава, па и наше. У нашем случају, поједини епископи и клирици из суседне Румуније и даље незвани долазе у неке градове и села Источне Србије, односно Епархија тимочке и браничевске, и ту свештенодејствују, без знања и одобрења надлежних архијереја Српске Православне Цркве, рушећи тако саме основе православне еклисиологије и канонског поретка. Због сличних недопустивих поступака представникâ Румунске Цркве Јерусалимска Патријаршија је више пута најенергичније протестовала, а затим прекинула, до даљњег, литургијско и канонско општење са том Црквом. Сабор је поново, по ко зна који пут, упутио протест Патријарху румунском Данилу и његовом Синоду због неканонских упада у области под јурисдикцијом Српске Православне Цркве и са жаљењем поручио да ће, уколико појединци из сестринске Румунске Цркве – толерисани или подстицани од стране њеног Патријарха и Синода, свеједно – не престану да својим небратским и антиканонским деловањем, предузети све расположиве канонске и законске мере да се очува вековни канонски поредак и да се обустави неодговорно поигравање са светињом јединства међу Православним Цркава и међу братским народима, какви несумњиво кроз векове јесу српски и румунски народ. Ако те мере не помогну, Сабор ће бити принуђен да, са дубоким жаљењем, следи пример свете Јерусалимске Патријаршије. Саборским Оцима је притом познато да и међу самим румунским епископима, клирицима и теолозима многи не деле агресивни етнофилетистички курс који је последњих година изазвао не мале потресе у читавом православном свету. Исто тако, Сабор је, као и раније, искрено захвалан Румунској Цркви за њен коректан однос према администратору Темишварске епархије, њеном свештенству и верницима, као што и Српска Православна Црква негује братски однос са свештеницима и верницима Румунске Цркве који живе у српском делу Баната.

Мир и јединство Српске Православне Цркве нарушава, по оцени Сабора, и монах Артемије, свргнути епископ рашко-призренски, са својим присталицама, који чине праву парасинагогу (неканонско збориште) са све израженијом тенденцијом да прерасту у чисти раскол и секту. Стога је Сабор одлучио да и сада позове монаха Артемија (Радосављевића) да се, заједно са својим следбеницима бившим јеромонасима, монасима и монахињама, врати Цркви, путем покајања, са пута раскола, за који и сâм каже да је свестан „да је он велика рана на телу Цркве, велики грех пред Богом, грех који ни крв мученичка не може опрати”, и да стави у дужност Светом Архијерејском Синоду да ову одлуку образложи новим канонским преступима именованог и његовим све дубљим срљањем у раскол: стварањем „парасинагоге” унутар Цркве антиканонским, неважећим рукополагањима и монашењима, отварањем манастира и молитвених домова по Епархијама наше Цркве, јавним блаћењем, лажима, клеветама и оптуживањем Светог Архијерејског Сабора и епископата Српске Православне Цркве за јерес, лажни екуменизам, монтирање процеса, доношење пресудâ без суђења и тако даље.  Уколико се монах Артемије, бивши епископ рашко-призренски, не одазове у што скоријем року позиву на повратак Цркви покајањем и послушањем одлукама Светог Архијерејског Сабора и вековном канонском поретку Православне Цркве, Сабор ће бити принуђен да предузме додатне канонске мере.

Сабор је, као и свих претходних година, много пажње посветио црквеном школству и просвети. Подробно су разматрани проблеми како Богословија, од којих неке треба да испуне стандарде предвиђене за улазак у просветни систем Србије, тако и високошколских установа, нарочито оних у региону и у расејању. У том контексту Сабор се упознао са пројектом који може много допринети квалитету теолошког образовања Срба на тлу Америке: то је пројекат под називом Српска кућа на Академији Светог Владимира, за чије функционисање већ постоје и средства и услови, тако да предстоји процес коначног договарања и реализације пројекта. Сабор је и овог пута разматрао питање адекватног привременог смештаја патријаршијског Архива, драгоцене ризнице докумената, као и питање изградње наменских објеката за Архив, Ризницу (Музеј) и Библиотеку Патријаршије. Одобрен је нови статут Човекољубља, добротворне фондације Српске Православне Цркве.

Сабор је поново подржао иницијативу Дома Карађорђевићâ да се посмртни остаци чланова српске краљевске породице који почивају у туђини пренесу и часно сахране у задужбини Карађорђевића на Опленцу. Сабор поново апелује на Град Београд да размотри могућност похрањивања костију српског, америчког и светског великана науке и духа, Николе Тесле, на Светосавском платоу или, евентуално, у крипти Храма Светог Саве на Врачару.

Састав Светог Синода остаје, одлуком Сабора, исти.

Сабор изражава своју забринутост због чињенице да је у српском народу више умрлих него рођених и да нас је сваке године мање за један град средње величине, што сведочи о дубоком моралном паду, о тешкој кризи породице и о недостатку праве вере у Бога код многих, премда се већина људи у нашем народу изјашњавају као верници и јесу верници макар у елементарном смислу те речи. Стога Сабор апелује на савест родитељâ, васпитачâ, државних чиновника и свих који могу да утичу на стање у друштву да учине све што могу да међу нама, упркос материјалној оскудици, слављење живота као највећег Божјег дара постане алтернатива несвесном култу смрти који је узео маха у савременој западној цивилизацији. Истовремено Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве и подручним им црквеним јединицама да оснивају фондове за подршку породицама са више деце, да превентивно, пастирски и терапеутски,  спречавају пошаст неморала, наркоманије, порнографије и свих других патогених појава које из корена угрожавају биће, душу и будућност српског народа и свих хришћанских народа, изложених пагубном утицају секуларизма, потрошачког менталитета, хедонизма, индивидуализма, псеудорелигиозности без појма о личном Богу, лажног хришћанства без Христа као Богочовека и без Цркве као богочовечанске заједнице, као и разних других идеологија бесмисла и безнађа. Сабор, са своје стране, позива све на живот и делање кроз веру, наду и љубав, јер – Бог је Љубав.

Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

Извор: Српска Патријаршија

„Прошлост, садашњост и будућност срспког народа нераскидиво су везани са православљем које је вјековима одеђивало његов културни и духовни идентитет, и постало темељ формирања државности“, каже се у патријарашкој честитки.

Традиционално Руска црква поклања велику пажњу многостраним везама са Србијом. Наше народе обједињује једна вјера, исте вриједности, заједничка историја. Ми се увијек искрено радујемо успјесима наше српске браће и сестара и саосјећамо са њиховим тешкоћама“, истакао је Патријарх.

Извор: Православие.РУ

Учесницима и гостима празновања Дана словенске писмености и културе!

Драги пријатељи!

Срдачно вам честитам Дан словенске писмености и културе.

Овај празник је доказ духовног сродства и блискости националних традиција Словена. Више од двадесет година он се широко обиљежава у Русији и иностранству, помаже грађанима да боље схвате своју историју и културу, и наравно да се упознају са животом братских народа.

Посебну улогу у организацији и одржавању свечаности посвећених великим просвјетитељима игра Руска Православна Црква. Заједно са државом, она много ради на респектном односу према матерњим језицима и културама, јачању фундаменталних моралних вриједности и јединства православља. У савременом свијету напори Цркве су важан фактор за проширење међуконфесионалног дијалога и развоја међудржавних односа.

Желим вам успјеха и све најбоље.

В. Путин

Извор: Православие.РУ

БЕОГРАД, 23. маја – Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који је заседао у Патријаршији у Београду завршио је са радом.

То је на редовној конференцији за медије у Патријаршији 23. маја саопштио Преосвећени Епископ бачки Иринеј.

Последњег дана заседања говорило се о дијаспори, а посебно о мисионарском подручју Јужне Америке, а администраторима Аустријско – швајцарске и Буеносаиреске епархије продужен је рад.

Нису бирани нови епископи, неће се мењати ни досадашњи састав Светог Архијерејског Синода.

Извор: Радио Слово љубве

ГАЛЕРИЈА

КАРАКАС, 22. маја – У Цркви Светог Великомученика Георгија у Каракасу, Венецуела, у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој у Недељу шесту по Пасхи – Слепог, 20. маја ове године, служена је Света Литургија.

Новопостављени парох јереј Александар-Саша Ђурђевић, којег је на ову дужност поставио надлежни Епископ-администратора ове Епархије Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, служио је Свету Литургију уз саслужење оца Кирила из Руске Заграничне Цркве, а на Литургији је појао хор Цркве Светог Ђорђа у Каракасу.

Отац Кирил је по професији лекар, стоматолог и већ неколико година опслужује две српске Цркве у Венецуели.

У литургијској беседи отац Александар осврнуо се на период попразништва Христовог Васкрсења, и подсјетио да се ближи оданије празника а самим тим и традиционални васкршњи поздрав Христос Воскресе – Ваистину Воскресе, биће замјењен уобичајеним поздравом у Цркви, Помаже Бог – Бог ти помого. Једном недељно ће црквене службе и календар подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на Васкрсење душе у Богу.

„Господ мој и Бог мој, клицао је Свети апостол Тома. Мироносице су непрестано бдиле и служиле Спаситељу до дана кад су виделе да је Васкрсао. Оне нису своју веру и љубав ка Спаситељу исповедиле као Тома речима, већ срцем. Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди, говори Господ раслабљеном. Самарјанка иако није била јеврејка, исповеди ревност стајања у истини и побожности. Данашњи дан који се зове Недеља о Слепом последња је недеља пред оданијем Свете Пасхе. Спомен на један од чудесних догађаја даровања вида човеку, каквих је Господ небројано учинио, даровања вида ономе који није видео овоземаљске лепоте и свет око себе. Божија сила је чудесна и она побеђује природни поредак. Господ дарује вид и слепорођени је прогледао, отвориле су се очи које су од рођења биле затворене. Али, оно што је узбуркало духове је то што се слепорођеном уз телесни вид отворио и духовни, он је исповедио и истог трена у Христу видео Сина Божјег. Народ се подели. Неки у Исцелитељу видеше Божјег човека, а други опет видеше човека који нарушава Суботу. И они који видеше очигледно чудо ослепише, јер духовно слепило их је онемогућило да виде Светлост Истине. Грех гордости и неверја успротивио се чистоти и простоти вере. Фарисеји истераше онога који прогледа. Ученост тог времена истера истински пројављену веру.“ – рекао је у бесједи отац Александар.

„Проблем нашег времена, јесте изузетно слепило људи. Духовни разум види светлост истине, и ретка је појава. Он је истинска, насушна потреба данашњег човека. Несрећа нашег времена огледа се у томе што је телесни разум огрезао у овоземљским задовољствима и стога пројављује духовно слепило. Зато је бања Витезда за нас православне хришћане овде на земљи Црква Божија и позвани смо да се изграђујемо у Цркви како би узрастали у врлинском животу и били светлост свету и со земљи!“

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави и уз вредне руке српских домаћица у Венецуели могао се осетити мирис традиционалне српске кухиње али и венецуеланских специјалитета. За празичном трпезом отац Алекандар је подсетио да служба коју је прихватио није ни мало лака, али да је управо због тога изабрао Венецуелу и ову свакако мисионарску парохију, у нади да ће Црква заживети богослужбеним животом и да ће као таква бити ослонац српском народу на овим просторима.

Православна Црква у Срба у Венецуели, основана је 1955. године. Ова парохијска заједница основана је углавном од политичких емиграната, који су у Венецуелу дошли након Другог светског рата, због неслагања са тадашњим југословенским комунистичким режимом. Убрзо су изградили Цркву коју је 1969. године освештао Епископ америчко-канадски Дионисије. Црква у Срба у Венецуели, друга је српска светиња по старини на тлу Јужне Америке. Освећењу је присуствовао и краљ Петар II Карађорђевић. Друга Црква на тлу Венецуеле у граду Маракај, око 100 км од Каракаса, посвећена је Светом Јовану Крститељу и настала је касније, а за њено подизање заслужан је блаженог спомена архимандрит Гаврило Савић, који је двадесетак година опслуживао ове две српске парохије на тлу Венецуеле.
А.С.Ђ.

Најскупоценији у Васкрслом Христу,

Сведоци смо да је после изрицања две и по годишње затворске казне Архиепископу охридском г.г. Јовану, ових дана почео нови талас државног прогона на верској основи и против осталих Епископа, дела свештенства, монаштва и верног народа најсветије Православне Охридске архиепископије.

Познате су речи Христове из Јеванђеља: Ако су мене гонили, и вас ће гонити. Те речи су критеријум по коме је Саборна Црква одувек вредновала квалитет свога живота. Сваки човек који је изградио аутентичан личносни однос са Богочовеком Христом, у условима прогона, зна, пре свега, да пројави тај однос сведочећи ведрину и радост живота. Ако пак уочи да не може да посведочи поменуту радост, схвата да треба још више да уложи у изградњу личносног односа са Богом, истовремено прихватајући прогон као скупоцено искуство које се не стиче ни на једној образовној институцији, нити се пак купује материјалним средствима.

Извесне су и речи, које срећемо у Јеванђељу: Где је богатсво ваше, тамо је и срце ваше. Срца су наша Христова у Светој Литургији и онај ко је окусио спасоносно благолепије на саборној Литургији заиста тешко може да разуме до којих граница стиже људска злоба када се под плаштом израза „прање новца“, „утаја пореза“, врши терор према Хришћанима наше Цркве. Подсећамо вас да су, под идентичним оптужбама кроз историју Цркве од првих векова до данас, били гоњени бројни и звучни (познати) светитељи.

Најскупоценији, имајући у виду горе речено, свесни смо да ви, и сви ми, као Црква, стремимо да негујемо етос православне духовности а он је следећи: неупоредиво боље је да претрпимо неправду него да некоме нанесемо неправду.

Позивамо вас да достојанствено, хришћански поднесете и овај најновији државни прогон на верској основи имајући пред собом узвишени пример Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, који већ целих 10 година Христо-подобно, смирено, подноси сва пљувања и распињања, све пресуде и затворске казне.

Неопходно је да назначимо и следеће! Очигледно је, да средства јавног информисања у потрази за сензационализмом и истовремено, дневно – политичкој послушности, знају да објављују потпуно изрежиране информације. Но, средства јавног информисања, сасвим природно, увек су вођена „истином“, која већ сутра може да буде лаж, док ми, Православни Хришћани, вођени смо, не дневном, него Вечном и апсолутном Истином – Христом.

Позивамо вас, да сви заједно продужимо са неговањем мученичког етоса у исповедању наше, чисте Православне вере, знајући да после Крста увек долази Васкрсење; знајући да је Црква надживела мноштво најразличитијих друштвених уређења, знајући да нашу Цркву ни врата ада неће надвладати.

Још једном вас храбримо да учините оно, што знамо да већ јако дуго и добро чините и по чему вас препознају широм Православља, смирено да поднесете сав прогон и страдања и сагласно Еванђељу, никада, па ни са једном речју и мишљу у срцима својим, да не осудите никог од оних који нас гоне.

Већ и себе саме, и њих, препустимо Суду Божијем.

Викар Архиепископа охридског г.г. Јована
Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид

Извор: Православна Охридска Архиепископија

БЕОГРАД, 22. маја – Обавештавамо домаћу и међународну јавност да су јаке полицијске снаге јуче, 21. маја 2012. године, око седам часова ујутру, организовано и насилно ушле у више манастира и домова припадникâ Православне Охридске Архиепископије.

У Штипу је полиција тражила Његово Преосвештенство Епископа брегалничког Господина Марка и будући да није пронашла Преосвећеног Епископа, ухапсила је монахињу Пелагију.

У Скопљу, јаке полицијске снаге су ушле у манастир Успења Пресвете Богородице, тражећи Епископа стобијског и местобљуститеља струмичког Господина Давида. Како га нису пронашли, ухапсили су игуманију манастира, монахињу Кирану.

Треба навести да су се полицајци брутално понашали према монахињама: насилно су им истргли из руку мобилне телефоне и, уз њихово малтретирање, извршили су детаљан претрес манастира, снимајући притом све видео-камером.

Исто тако, полиција је ушла у манастир Светог Јована Златоуста у Битољу, тражећи настојатељицу манастира, монахињу Олимпијаду, те како је нису нашли, понашали су се грубо и малтретирали остале монахиње.

Полиција је такође ушла у манастир Успења Пресвете Богородице у Прилепу и том приликом ухапсила јеромонаха Мојсеја.

У свим наведеним манастирима полиција је запленила све компјутере, као и другу материјалну имовину. Све су то урадили, наводећи да хапсе због “утаје пореза”. Такође, полиција је лишила слободе и најужу родбину Преосвећене Господе Епископа, као и остале вернике Православне Охридске Архиепископије.

Судске власти Републике Македоније одбијају да региструју  Православну Охридску Архиепископију, она нема своје изворе прихода и практично живи од помоћи својих верника, тако да је веома провидно да држава, под маском утаје пореза, спроводи до сада, заједно са пресудом против архиепископа Јована, најжешћи прогон  и полицијску тортуру на верској основи, прогон какав не памте демократске земље у Европи и свету.

После осуде архиепископа Јована на две и по године затвора, коју он  већ издржава у централном затвору Идризово, државне власти у Македонији, штитећи верски монопол расколничке организације МПЦ, кренуле су у поход да покушају да дословно сатру канонску Православну Цркву у својој држави.
Апелујемо на све одговорне представнике демократских држава, на ОЕБС и на институције и организације за заштиту људских права и верских слобода да пруже сваки вид помоћи и подршке, како би се прогон уперен против архиепископа Јована и свих притворених игуманија, монаха, монахиња и верног народа што пре прекинуо и како би коначно био спречен овај погром верских слобода који државне власти у Македонији спроводе над припадницима Православне Охридске Архиепископије.

Свети Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве

Извор: Српска Патријаршија

Међу њима је била икона Нерукотвореног Образа, коју су бољшевици узели из Спасо-Преображењског саборног храма Твера, који је прошле седмице почео да се рестаурира.

Више од 480 музејских експоната, велика колекција крстова, археолошких предмета, икона…

„Тек што смо отворили пошиљку, били смо изненађени. Били је више од стотину крстова, мноштво предмета из арехеолошкле колекције. Икона из Спасо Преображенског саборног храма није баш најбоље очувана.

Тренутно изучавамо садржај пошиљке“, подијелила је своје прве утиске послије упознавања са колекцијом кандидат историјских наука и научни сарадник Тверског државног музеја Светлана Герасимова.

Необична је историја нестанка и чудесног повратка реликвија.

1941. године када су Калињин заузели њемачки војници, њемачки војни љекар је упао у ризницу музеја, која се налазила тада у затвореном храму Мине, Виктора и Викентија.

Видјевши пред собом праве реликвије, њемачки љекар је почео да их шаље за Њемачку. Међутим, није му се дало да им се обрадује, јер је погинуо под Ржевом 1942. године.

Његова жена, удовица, годинама је молила сина да врати украдене ствари у Русију, In der Stadt Kalinin у град Калињин. Међутим, то није било баш једноставно: преговори са музејем и рад на повратку вриједности трајали су више година.

И ево, на крају, све се завршило анонимно: син њемачког војног љекара није хтио да му се зна име, као ни име његовом оцу.

Извор: Православие.РУ

Света Акилина је рођена у селу Загливери, на полуострву Халкидика. Акилинин отац је у једном сукобу убио Турчина и био је принуђен да прими ислам, како би избјегао смртну казну. Међутим, Акилина и њена мајка остале су хришћанке. 1764. године, када је дјевојка напунила осамнаест година Турци су почели да је убјеђују да постане муслиманка. Они су одвели Акилину у суд и пошто је она остала непоколебива у вјери, на смрт су је претукли палицама.

Житељи Загливерија су неколико пута безуспјешно покушавали да нађу мошти новомученице. Недавно се Акилина јавила Митрополиту јериском Никодиму, за вријеме његове тешке болести и објаснила да су њене мошти погребене иза олтара цркве светих Таксиарха (Михаила и Гаврила) у Оси.

Сличан случај се неколико пута дешавао у Грчкој у другој половини ХХ вијека. На примјер свети Јефрем Неа –Макрински и Рафаил Лезбоски сами су мјештанима показали своје мошти.

На церемонији су присуствовали Епсикоп фермијски Димитирје, представници Јерисоског митрополита, архимандрити Хризостом (Мајдонис) и Игњатије (Риганас), настојатељ цркве великомученика Георгија у селу Загливери, протопрезвитер Панајотис Коркондзилас и јеромонах Максим Ивиритис.

Извор: Седмица.РУ

Како саопштава званични сајт Цркве, митрополит Константин се упокојио у понедељак 21. маја у својој 76-ој години.

Његово блаженство је прије само неколико сецмица оболио, а прије три дана је отпуштен из локалне болнице у Питсбургу да би учествовао у прослави 40-годишњице своје архипастирске службе.

У прослави су учествовали архијереји Украјинске Цркве и других јурисдикција, чланови његове породице, духовна чеда, свештенство и вјерни народ Украјинске православне цркве САД-а, Јужне Америке и Европе.

Докуменат је написао Михаило Ермодор Критовул, грчки политичар, научник, историчар, који је живио 1410-1470 година. Преживио је блокаду и пад Константинопоља, писао о Мехмеду Другом Завојевачу.

Ово откриће освјетљава питања као што су порези, односи између Грка и Турака, разлике између Млечана и Ђеновљана.

Извор: Pravoslavie.RU

Храм је утемељен 2005. године и подигнут је под руководством Сергија, Митрополита Рта Добре наде.

У храму се налазе честице мишти новомученика са Лезбоса, саопштава агенција „Ромфеа“.

Извор: Sedmitza.RU

То је одлучио на свом засједању Епархијски савјет Владикавкаске и Махачкалинске епархије, саопштава Интерфакс, позивајући се на сајт епархије.

Парохије су успостављене на станицама Ишћерска, Червљенаја, Шолковскаја. За њиховог настојатеља је назначен јеромонах Амвросије (Марченко).

Учесници засједања су се сагласили да преузму од Министарства одбране Руске Федерације  капелу светог Ђорђа на станици Калињинскаја у Чеченији.

Извор: Pravoslavie.RU

Митрополит Стефан

ИСТАНБУЛ, 22. маја – Свети Синод Константинопољске Патријаршије прибројао је лику светих 11 новомученика пострадалих током прве двије године совјетске окупације Естоније.

Његова Светост Патријарх Константинопољски Вартоломеј упутио је писмо предстојатељу аутономне Естонијске Православне Цркве, митрополиту Талинском и цијеле Естоније Стефану, у коме се прихвата предлог за прослављење пет свештеника, два ђакона, једне попадије и три лаика који су исповиједали Христа пред совјетским режимом и пострадали мученички у затворима и прогонству у периоду од 1940. до 1941. године.

Њихов спомен прослављаће се 14. јуна.