О књигама Косово је глава Лазарева, Часни крст Христов и косовски завјет и Љетопис новог косовског распећа говорили су Владика бачки Иринеј, академик Матија Бећковић, новинар и публициста Зејнел Зејнели и сам аутор, митрополит Амфилохије.

Представљање је организовано у оквиру већ традиционалне Светосавске недеље, коју Српски културни центар „Свети Сава“ организује 20. годину заредом.

Од 1992.године од 21. до 27. јанура се обележава ова манифестација са богатим културним програмом. Свечана академија биће одржана 26.јануара, а на сам дан Светог Саве биће одржан Светосавски бал у ресторану Спартак, с почетком у 20 часова.

Извор: Subotica.com/RTV City

ГАЛЕРИЈА

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић добитник је награде „Извиискра Његошева“. Награда Амфилохију припала за „Изабрана дела“ којима је, према оцени жирија, митрополит покренуо многа теолошка питања и отворио веома важне проблеме који се тичу модерног човека.

БЕОГРАД, 24. јануара – Митрополит црногорско-приморски СПЦ Амфилохије добитник је треће књижевне награде „Извиискра Његошева“, саопштено је на свечаном проглашењу добитника награде Епархије будимљанско-никшићке и модне куће „Мона“ у Народном позоришту у Београду.

Свечаном проглашењу награде, која је некад носила назив „Горски вијенац“, присуствовали су патријарх српски Иринеј, црквени великодостојници, чланови дипломатског кора, књижевници и јавне личности.

Жири је одлучио да се награда додели архиепископу цетињском и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу, теологу, беседнику и есејисти за „Изабрана дела“ објављена у издању „Светигоре“ којима је, према њиховој оцени, покренуо многа теолошка питања и отворио веома важне проблеме који се тичу модерног човека.

„Као чувар и неговатељ моћног духовног наслеђа, митрополит Амфилохије је та питања сагледао свестрано и дубоко, а истовремено је нудио решења која сведоче о томе да Црква и данас остварује своју драгоцену мисију“, наведено је у образложењу жирија.

Бијенална књижевна награда „Извиискра Његошева“ установљена је 2007. године за најбољу објављену књигу, укупна сабрана или изабрана дела неког писца, као и за укупно животно дело објављено на српском.

Досадашњи лауреати су истакнути српски књижевници Миодраг Павловић, добитник награде 2008. године и Рајко Петров Ного, добитник награде 2010. године.

Академик Матија Бећковић песмом је честитао награду трећем лауреату „Извиискре Његошеве“ о коме су беседили и чланови жирија Јован Делић, Милутин Мићовић и Иван Нешригорац.

Председник жирија Јован Делић сматра да се додељивањем награде митрополиту Амфилохију симболично враћа онај део Његошевог дела који је занемариван, богословски, и могао би бити изазов да се поново проговори о Његошевој антропологији.

Беседе, студије, есеји, предавања, поезија, преводи митрополита Амфилохија покривају и откривају многе просторе живота, најзначајније теме духовног и културног памћења, дубински разоткривају антрополошке проблеме савременог човека и света, оценио је члан жирија Милутин Мићовић, који сматра да дело митрополита Амфилохија, иако је претежно настало у Цркви, припада важном корпусу националне културе.

Извор: Радио-телевизија Србије

ЦЕТИЊЕ, 24. јануара – Новинарка Радио „Светигоре“ Весна Кривчевић, овогодишња је добитница награде „Бошко Пушоњић“ за најбољу репортажу у 2011. години, коју додјељује Удружење новинара Црне Горе, поводом 23. јануара, Дана новинара Црне Горе.

Награда јој је додјељена за репортажу „Миланко“.

Према ријечима протојереја Џона Ковалчика, једног од организатора православног присуства на овогодишњем окупљању, „ово је било најбројније учешће православних у историји Марша“.

Митрополит Јона је говорио и помолио се у оквиру програма одржаног пред почетак марша.

Први Марш за живот одржан је 1974. у знак протеста против одлуке Врховног суда Сједињених Америчких Држава из 1973. године, којом је абортус у раној фази трудноће дефинисан као конститутивно право, а забрана абортуса окарактерисана као кршење права жена на приватност.•

МОСКВА, 25. јануара – Сваке године у Русији се изврши 2 до 2.5 милиона абортуса, казао је директор Института за демографске студије, Игор Белобородов.

„Иако Министарство здравља може показати пад, рецимо да ће у следећем извјештају цифра бити 1,2 милиона, морамо схватити да постоји огроман број приватних клиника и њихов звјерски посао истребљења дјеце је у пуном замаху. Закони се тамо баш и не поштују. Понекад је прекид трудноће у било којој фази само питање уплаћене суме“, казао је Белобородов у разговору за црквену радио станицу „Радоњеж“.

По његовом мишљењу, Русија неће превазићи демографски пад док год не промијени свој однос према абортусу и контрацептивним средствима, „која такође имају абортивни карактер и угрожавају здравље жена“.

По подацима Белобородова, претходне године у Русији је рођено 1,7 милиона беба. „Али, чак и по званичним статистикама, абортуси превазилазе прираштај за око 60%, и то не бројећи фармаколошке безоперационе абортусе у раним фазама“, казао је он.•

Његовом високопреосвештенству су саслуживали настојатељ ставропигијалног подворја у Барију, јереј Андреј Бојцов.

23. јануара Владика Марко је служио Божанствену литургију у крипти базилике светог Николе гдје се чувају мошти светитеља, саопштава Патриархиа.Ру.

Истога дана у сали за конференције патријарашког подворја десио се важан догађај у његовој историји: уприличен је званични завршни пренос здања подворја.

У присуству амбасадора Руске Федерације у Италији А. Ј. Мешкова, градоначелник града Барија господин Микеле Емилијано уручио је докуменат о фактичкој предаји својине припремљен од стране општине, који су потписали Архиепископ Марко и свештеник Андреј Бојцов.

У састав комплекса површине 8 000 кв метара улази коначиште за путнике, храм светог Николе. Храм је подигнут 1913-1917 године од прилога по пројекту архитекте А.В.Шусева. Догађаји који су изазвани револуцијом 1917. г. довели су до тога да је 1936. године имовина (земља и зграде) прешла у руке града Барија.

На љето 2008. године право на комплекс је добила италијанска држава. Након обостране сагласности комплекс је предат Русији 2008. године. Званична церемонија предаје подворја била је 1. марта 2009. године у присуству предсједника Италије и предсједника Русије. У новембру исте године Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил је учествовао у церемонији потписивања уговора о предаји подворја у Барију Руској православној цркви.

Извор: Pravoslavie.RU

Према ријечима ректора Московског универзитета Патријарх је удостојен највише награде Универзитета за заслуге у етичком васпитању младих генерација.

Према ријечима Патријарха Кирила, да би се снашли у моћном савременом информативном протоку, да би одвојили зрно од пљеве, младим људима је неопходан унутрашњи критеријум избора, јасан орјентир, компас. А ти критеријуми ће увијек бити Божје заповјести, истакао је Патријарх.

„Данас Московски универзитет обиљежава 257 година постојања. Обичај је био да тај дан започне службом. Срећни смо што је у наше вријеме овај обичај обновљен“, казао је Садовничиј.

Извор: Pravoslavie.RU

Према оцјени Комитета, годишње око хиљаду младих људи у Русији умре због употребе наркотика. У оквиру закључења уговора о сарадњи између Руске православне цркве и Државног комитета за борбу против дроге, Црква се бави реализацијом црквене концепције за борбу против наркоманије, која укључује у себе рад са наркоманима у парохијама, духовну помоћ породици наркомана, стварање система за рехабилитацију наркомана и помоћ у њиховој социјализацији. Сада под патронатом Руске православне цркве у Русији дјелује око 60 рехабилитационих центара за наркомане.

„Ови центри имају јединствени систем савладавања наркозависности и увијек задивљује врло висока ефикасност црквених рехабилитационих центара, у неким случајевима она достиже 80 процената“, изјавио је представник Комитета за борбу са наркоманијом на Божићним читањима.

По ријечима експерата тај високи показатељ постигнут је јер се традиционалном лијечењу наркозависних придружује социјална рехабилитација и „духовни препород личности“.

Са њим је сагласан и замјеник начелника седамнаесте нарколошке болнице Москве Владимир Левицки. Према његовом мишљењу, узрок високе ефикасности црквених рехабилитационих центара је у томе што послије кратког лијечења у нарколошкој клиници наркоман не иде „на улицу“ гдје га чека повратак претходном животу, већ се налази у мјесту гдје је могућност повратка наркотицима сведена на минимум.

Извор: Pravoslavie.RU

„Сваких сат времена у свијету убију по једног хришћанина. То је страшна статистика. Убијају у вези са политичким превратима, убијају у вези са пооштравањем међурелигиозне борбе, убијају зато што проповјед о Христу некоме боде очи и баца изазов његовом тешком моралном стању, и не желећи да се одазову на позив „Покајте се!“, људи су спремни да убијају оне који тај позив прокламују свијету“, казао је Патријарх Кирил у својој бесједи у Храму Христа Спаса, обраћајући се Блажењејшем Патријарху александријском и све Африке Теодору Другом.

Поглавар Руске цркве је пожелио Патријарху Теодору, који се налази у посјети Русији, Божје помоћи и снаге на предстојећем мисионарском путу у четрнаест афричких земаља, гдје у некима од њих убијају хришћане.

„Имајте у виду да је Руска православна црква увијек спремна да постави леђа и помогне у тој мисији, јер тамо гдје је опасно и тешко, сви морамо да будемо заједно, истичући велике заповјести Христа Спаситеља“, закључио је Патријарх.•

Више од 30 преводилаца, научника и писаца радило је на новом тексту Библије током 12 година. Према проценама Библијског друштва, језик новог издања  знатно је разумљивији читаоцима, нарочито оним млађим. У исто време, кажу стручњаци, максимално се очувала тачност превода са јеврејског и грчког оригинала.

Норвешки медији кажу да је комерцијални успех новог издања Библије повезан са позитивном маркетиншком стратегијом. Свето Писмо није само доступно у штампаној верзији већ и у аудио издању.

Извор: Светосавље

МОСКВА, 24. јануара – Предсједник Палестинске националне управе, г. Махмуд  Абас, изразио је спремност да настави процес повратка имовине Московској Патријаршији.

„Сматрамо да Руској Православној Цркви треба вратити све што јој је припадало на палестинским територијима. Наши судови тренутно разматрају један или два случаја. Увјерен сам да ће бити ријешени у корист Руске Православне Цркве“, казао је Абас у току сусрета са патријархом Московским и све Русије Кирилом у Москви.

Он је такође рекао да Палестина промовише ходочашћа и да број поклоника достиже 250 000 годишње.

„Вољели би да следеће године тај број износи милион“, казао је он.

Абас је говорио и о развоју односа са Русијом, примјетивши да Императорско православно палестинско друштво, које ове године обиљежава 130-ту годишњицу, даје посебан допринос овом процесу.•

На церемонији уручења награде, приказано је видео-обраћање Новака Ђоковића, који није могао да присуствује овом догађају, због тога што је у Аустралији, где учествује на Грен слем турниру.

Како је наведео у обраћању, он свуда представља своју земљу, Србију, а признање од Русије за њега има велики значај. Русија је искрен пријатељ моје отаџбине, она је много помагала Србији, изјавио је Ђоковић. Српски и руски народ много тога обједињује, један од главних фактора у томе је православна вера. Руска црква је пример за цео православни свет, у 20. веку је била много прогањана, сада доживљава процват, додао је Ђоковић који је изразио велику захвалност због признања Међународног фонда јединства православних народа.

Извор: Блиц

Церемонију је отворио Његова светост Патријарх московски  све Русије Кирил, који се сабранима обратио приступном бесједом.

На отварању форума присуствовали су архијереји Руске православне цркве, представници других помјесних Православних цркава, многобројни представници државних органа и друштвених организација.

Учесницима форума су поздраве послали предсједник Русије Дмитриј Медведев и премијер-министар Владимир Путин.

На овогодишњим Божићним читањима учествује и презвитер Анђелко Боричић, парох цетињски и дипломац Сантк-Петербуршке духовне академије.•

Послије Свете Литургије Свјатјејши Патријарх Кирило обратио се својим гостима и вјерном народу пригодном бесједом у којој је заблагодарио својим гостима што су се одазвали позиву, наглашавајући да Руска Црква састрадава са Александријском патријаршијом и да је увијек спремна да јој се нађе како би помогла својој сестринској цркви да изнесе до краја тешко бреме овога безбожног времена, поменувши притом да је управо јединство православних цркава сачувало хришћанство кроз 2000 година искушења и непрестаних страдања, наводећи да није било времена кад бар неко није хтио и није се трудио да унизи репутацију Цркве и да подрије тај свети темељ на коме се она држи. На крају своје бесједе Свјатјејши Кирил је Поклонио Његовом Блаженству икону Нерукотвореног Образа Исусовог пожељевши да му сам Христос који је Глава Цркве буде на помоћи када за 10 дана крене у посјету својој пастви по разним афричким државама које су у току прошле године претрпјеле многа страдања.

Блажењејшем Христофору Патријарх Кирил је поклонио икону Антонија и Теодосија Печерских, зачетника монашког живота у Русији, подсјећајући да је Блажењењјши Христофор свој монашки постриг примио управо у Светотројичкој Сергијевој Лаври.

Послије Свете Литургије у трпезарији Храма Христа Спаситеља уприличен је свечани ручак којем су присуствовали сва три црквена првојерарха, а у току ручка се окупљенима пригодном бесједом обратио Блажењејши Теодор, који је казао да је данас док је помињао православне патријархе по диптиху осјећао да су они ту са њим и да се сви заједно моле за јединство православних у свијету. Патријарх Теодор је овом приликом одликовао орденом Св. Еванђелисте Марка предсједника Фонда Јединства православних народа В. Алексејева за исказани труд у обједињавању православних широм свијета. (Митрополит Амфилохије је био покровитељ овог Фонда за Србију и Црну Гору до одлуке о независности Црне Горе, када је задржао покровитељство за Црну Гору, прим. Светигора прес)

Пригодним бесједама у току ручка присутнима су се обратили и митрополит Крутицки и коломенски Јувеналије, те предсједник Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион, који је истакао да црква сада у свијету има два велика проблема: први који се пројављује у жељи појединих државника да по сваку цијену униште цркву, те због својих себичних и националних интереса сматрају да свака држава мора да има своју посебну Цркву, и то тако да ако се државе распадају на два или три дијела, Црква мора да се подијели на исти број Цркава колики је број насталих територија распадом једне државе. И свака од тих цркава наравно да проповиједа оно што јој кажу власти те нове државе у којој се задесила. И други велики проблем данашње цркве је тај што постоје многи који желе да виде цркву потчињену и на кољенима, те да је виде као скуп патријараха који треба да буду под влашћу неког ко би њоме руководио без њиховог права гласа, што ни у ком случају није могуће.

Блажењејши Теодор је допутовао у посјету Руској цркви на позив Свјатјејшег Патријарха Кирила и Фонда јединства православних народа на 20. међународна образовна Рождественска чтенија (Божићна читања), на којима је проглашен за Лауреата Божићних читања за прошлу годину, за свој рад на јединству православних народа.

Свечано отварање Рождественских чтенија планирано је за понедјељак 23. јануара у 11 часова, а на њима ће узети учешћа клирици више помјесних Православних Цркава, међу којима и Српске.

Из Митрополије црногорско-приморске на Рождественским чтенијама учествује презвитер Анђелко Боричић, парох цетињски и дипломац Санкт-Петербуршке Духовне академије. (прим. Светигора прес)

Ексклузивно за Светигору прес из Москве пише свештеник Анђелко Боричић

Више фотографија на сајту Московске Патријаршије овдје

НОВИ САД, 23. јануара- На Кеју жртава рације у Новом Саду, код споменика Породица, у организацији Православне Епархије бачке и Јеврејске општине Нови Сад, 23. јануара 2012. године, одржан је молитвени помен житељима нашег града који су невино пострадали од стране мађарских окупационих снага пре тачно седамдесет година.

Пред неколико хиљада Новосађана, потомака и поштовалаца невино страдалих у Новосадској рацији, у име Српске Православне Цркве, помен је служио Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј. Свјатјејшем Патријарху Иринеју саслуживали су Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, господа епископи: зворничко-тузлански Василије, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, бачки Иринеј, осечко-пољски и барањски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, милешевски Филарет, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, јегарски Порфирије, липљански Јован и свештенство Епархије бачке.

У име Јеврејске заједнице Србије молитвени помен је одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Сабраном народу обратили су се Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, Епископ бачки Господин Иринеј и директор Центра Симон Визентал из Јерусалима, господин Ефраим Зуроф.

Амбасадор Израела господин Јозеф Леви и амбасадор Републике Мађарске господин Оскар Никовиц, иако присутни на Кеју жртава рације, спречени су од градских власти да, по протоколу, учествују у програму и положе венце жртвама Рације.

Истог дана у 15 часова на Штранду, месту где је под лед бачено највише наших суграђана, у организацији Црквене општине новосадске и Меморијалног друштва Рација 1942. новосадски свештеници су служили помен страдалима.

Синоћ је поводом обележавање седамдесетогодишњице новосадско-шајкашке Рације одржана пригодна академија Деца бесмртности  у великој дворани Српског народног позоришта у Новом Саду.

Извор: Епархија бачка/Српска Патријаршија

Према његовим ријечима, најосјетљивије питање је проблем повратка одузете црквене имовине.

„Црногорска држава је према том проблему заузела један веома нејасан став и ми у Цркви не препознајемо добру вољу нити демократску енергију ове власти да се та ствар рјешава праведно“, казао је Перовић агенцији МИНА.

За Српску православну цркву је, како је казао, опасна порука то што дио црногорске власти промовише идеологију да је црквена имовина државна. Перовић је навео да та теза има два против аргумента. Први је, како је појаснио, документација која доказује шта је црквена имовина у Црној Гори, а други је чињеница да поред имовине Православне цркве постоји и имовина Бискупије, Надбискупије, Мешихата.

„Против првог аргумента држава се бори избјегавањем објективне расправе, фабриковањем емисија и текстова који теми приступају селективно и тенденциозно, док се против другог аргумента држава устремила безобзирним насиљем доводећи у питање имовину православних храмова и манастира, претварајући искључиво православне храмове у маузолеје, рушећи православне храмове и православна обиљежја“, сматра Перовић.

Непринципијелни у секуларној орјентацији

Он је рекао да се због свега тога Црква одлучује да исправност поступака државе тестира на суду у Стразбуру. Према његовим ријечима, проблем СПЦ прави и држава, „која је непринципијелна у својој грађанској и секуларној орјентацији, коју прокламује на папиру, а у пракси је не спроводи“.

„У Црној Гори имамо потписан уговор између државе и Римокатоличке цркве, а да такав или макар сличан уговор немамо када је у питању Православна.

Да ствар буде још тежа и компликованија, имамо јавне најаве из врха власти да се такав уговор неће ни потписати док се Црква на одређени начин, из идеолошке визуре актуелне власти, да тако кажем – не дисциплинује“, навео је Перовић. Он је подсјетио да се такво „дисциплиновање“ није тражило од Свете столице.

Репресија полиције против Цркве

Преовић сматра да је протјеривање свештеника из Црне Горе „још једна карика у ланцу државне репресије према Цркви“.

Тој репресији је узрок, како сматра, недемократска и антицивилизацијска идеологија коју промовише један дио црногорске власти. „Тај дио власти се обрачунава са Православнон Црквом само зато што је њен званичан, административни назив Српска православна црква“.

„Овај рат Црне Горе са префиксом српска у називу Цркве доказује крајњи национализам људи који тако чине. А то није здраво ни нормално. Кад би православни вјерници, који се национално не осјећају Црногорцима, прихватили исти аршин, онда би тражили, што никад никоме не пада на памет, да се укине вјековни назив црногорске Митрополије“, навео је Перовић.

Протјеривање православних свештеника из Црне Горе, оцјењује он, представља средство притиска државе према Цркви. Према ријечима Перовића, црногорска полиција ради против Цркве, „али и против саме црногорске државе, њеног међународног угледа, газећи правду и вјерска права“.

„И ту је јасна политичка позадина. Мислим да су овдашњи медији врло јасно указали на непринципијелност црногорског тужилаштва, које не реагује истом мјером и на исти начин када се нешто оштријим или сликовитијим квалификацијама својих неистомишљеника огласи митрополит Амфилохије и на примјер бивши премијер Мило Ђукановић“, казао је он.

Перовић је додао да су то све примјери урушавања и компромитације правне државе, „иако многи, потпуно неосновано и у неком националистичком усхићењу мисле и говоре да је митрополитово извођење пред суд једнако са одбраном државе и народа“.

„Вјерујем да је овај покушај идеолошког жртвовања једног човјека, човјека који говори истину и који служи истини – давно прочитана прича, и да нико разуман не насједа на њу“, закључио је он.

Извор: Вијести/ИН4С

ГАЛЕРИЈА

ДАНИЛОВГРАД, 22. јануара – Свету Литургију поводом празника Крштења Господа и Спаса нашега Исуса Христа – Богојављења, 19. јануара 2012. године у храму Св. Првомученице Текле служили су протојереј Слободан Зековић, парох даниловградски и јереј Илија Зекановић, парох команско-бандићки. Након причешћа вјерних обављено је освећење богојављенске водице.

Тачно у подне свештенство и вјерни народ сабрали су се на обали ријеке Зете испод градског моста у Даниловграду. Обављено је благосиљање вода ријеке Зете по чину великог водоосвећења. У ријеку је усута и бочица воде из благословене ријеке Јордана коју је група поклоника донијела из Свете Земље.

Затим је у Зету погружен Часни Крст за којим је запливало 13 храбрих пливача. Први је до Крста допливао двадесетогодишњи Јован Јањатовић. Њему је, у име Црквене општине даниловградске, новчану награду уручио проф. Милутин Вековић. Свим осталим такмичарима подијељени су пригодни поклони.

Овом молитвеном сабрању присуствовало је више стотина грађана Даниловграда и околине.

С.З.

ГАЛЕРИЈА

ЦЕТИЊЕ, 22. јануара (Светигора прес) – Светом литургијом. благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави, Коло милосрдних сестара „Краљица Милена“данас је на Цетињу прославило своју Крсну славу – празник Иконе Богородице Филеримосе (Пустинољубиве).

Свету литургију у Цетињском манастиру служили су цетињски свештеници и свештеномонаси – ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије (Остојић), секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј Обрен Јовановић, јеромонах Исак (Симић) и руски игуман Гурије.

Честитајући чланицама Кола Крсну славу отац Обрен Јовановић је у литургијској проповиједи рекао да су чланице Кола милосрдних сестара кренуле путем љубави, смирења имилосрђа да помогну свима којима је помоћ потребна.

„Кроз двије године њиховога рада трудиле су се како су знале и умјеле, а почеле су ни од чега да помажу другим људима и да себе улажу у хришћанску љубав да би се та љубав умножила“. Рекао је он.

Након литургије чланиоце Кола милосрдних сестара су се заједно са својим гошћама из других градова Црне Горе поклониле икони Богородице Филеримосе у Народном музеју.

У Цетињској Богословији је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством благословио славски колач и том приликом рекао да Митрополија очекује помоћ од чланица Кола милосрдних сестара, јер планира скоро отварање народне кухиње на Цетињу која ће носити име „Монахиња Јелисавета“, у спомен на недавно упокојену монахињу Јелисавету Јоветић.

Предсједница Кола госпођа Гордана Вулетић захвалила је Митрополиту Амфилохију, свештенству исим добрим људима који помажу мисију ове организације.

За славском трпезом хришћанске љубави историчар Предраг Вукић је одржао краће предавање о култу Пресвете Богородице на Цетињу, историјату иконе Богородице Филеримосе и о лику краљице Милене Петровић Његош.

С.Ж./Р.В.

ГАЛЕРИЈА

ЦЕТИЊЕ, 22. јануара (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу у манастру Свете Тројице – Стањевићи код Будве.

У току литургије Владика је у чин ђакона рукоположио монаха Јована Шљиванчанина, сабрата ове монашке обитељи.

„У овој древној Светињи, која је једно вријеме заћутала, била помрачена и разорена, ево опет је засијала Божанска Христова свјетлост“, рекао је Владика у литургијској проповиједи.

„Опет се ова Светиња обнавља, просвећује се том свјетлошћу, обнавља се да би обнављала оне који се око ње сабирају и да би нас савременике и будућа покољења сједињавала с оним покољењима која су прије нас овдје живјела“.

„Та свјетлост је ево обасјала и нашег монаха Јована, сабрата ове обитељи, и данас је он постао ђакон Христов да би у чистој вјери и непомућеној савјести био огледало те Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Манастир Стањевићи се, након једноиповјековне запустјелости, последњих година интензивно обнавља.

Први игуман обновљене обитељи био је блаженопочивши отац Димитрије Благојевић, а већ годинама се око обнове, заједно са братијом и вјерним народом, труди јеромонах Јефрем Дабановић.

Р.В.

Вероватно најстарији православни архијереј света, митрополит Кисамоса и Селинона на Криту, Иринеј Гланакис, прославио је 101. рођендан.

ИРАКЛИС, 22. јануара – Рођен је почетком 1911. године на Криту. Након студирања у Атини и у Француској, био је вероучитељ, замонашио се и постао предавач.

За епископа Кисамоса биран је 1957. Епархија припада полуаутономној критској митрополији која је у саставу Цариградске патријаршије.

Фанар га 1971. поставља за митрополита Немачке, где остаје до 1980. Поново се враћа на сопствену жељу у Кисамос где остаје архијереј 24 година. Пензионисан је у 94. години из здравствених разлога.

На Криту је веома омиљен. Када се 1966. десила поморска несрећа, у којој је страдало 240 Крићана, митрополит је покренуо акцију оснивања “АНЕК Линес” поморске транспортне фирме са седиштем на Криту, која би гарантовала безбедност превоза острвљана, јер више нису имали поверење у пирејске транспортере преноси ВИА.

Он је и данас почасни председник ове компаније. Митрополит Иринеј је и оснивач православне академије на Криту, место екуменског сусретања. Академија је за време грчке војне диктатуре била место “духовног отпора”.

Веома је допринео побољшању образовних шанси за жене Крита. У десетине места основао је женске организације.

Све књиге, иконе, литургијску одећу, бројне панагије, митре, ордења предао је музеју манастира Агиа Триада у Акротирију. У медијима је увек видео пријатеље и сараднике, а не противнике, као бројна његова сабраћа у епископату.

Извор: Блиц

Након што је написао наведени коментар на највећој друштвеној мрежи на свету, 31-годишњег Александра дочекала је, како преноси Тхе Неxт Wеб, ‘бесна руља’ која га претукла, али чини се да највећи проблеми за њега тек долазе – прети му отказ, а с обзиром да је прекршио закон о богохуљењу, могао би на пет година завршити у затвору.

У Јакарта Глобеу кажу да богохуљење у Индонезији у кри8вичном закону дефинисано као јавно изражавање мишљења или почињење дела која шире мржњу, нападају религију или негативно утичу на нечија религијска веровања.

Александар уређује Минанг Атхеистс страницу на Фејсбуку, а с обзиром да након објаве овог коментара више није био сигуран ни за властити живот, прво је стављен у ‘заштитнички притвор’, а након тога и службено ухапшен.

Занимљиво је да је и Александар до пре три године практиковао ислам, али тада је дошао да закључка да бог не постоји јер, да постоји, не би било толико мржње и насиља у свету и због тога је написао спорни коментар.

Иначе, Индонезија је земља с највећим бројем муслимана на свету, али у њој су допуштене и друге вере, али не и атеизам, па се због богохуљења може завршити у затвору и до пет година.

Муслимански вође из Западне Суматре сматрају да би, ако се он не покаје и не придружи некој од службено признатих вјера у Индонезији, свакако требао бити отпуштен.

Полицијски начелник из Дхармасраја рекао је новинарима Јакарта Глобе-а да ће поступати онако како одлуче више инстанце у тој земљи – ако кажу да је Александар са својим коментаром прекршио закон, онда ће га казнити и чекају га године иза решетака

Групе за људска права устале су у његову одбрану јер сматрају да се овде ради о очигледном кршењу основних људских права и права на изражавање.

Извор: Smedia

У борби за побољшање демографске ситуације у земљи, патријарх Илија већ четврту годину кумује трећем дјетету свих брачних парова у Грузији. Данас Његова Светост има 10 400 малих кумчади.

Прво саборно крштење у храму Свете Тројице обављено је на Богојављење, 19. јануара 2008, а претходно 27. новембра 2011. године.•

Владе Дивац дошао је у Аустралију као гост Митрополије аустралијско-новозеландске а у својству оснивача и покровитеља Фондације Ана и Владе Дивац која се бави сакупљањем материјалних средстава за помоћ и пре свега решавање стамбеног питања за избегла и расељена лица у Србији. Циљ ове хуманитарне фондације је смештај свих избеглица који се још увек налазе у колективним центрима у њихове сопствене куће и коначно гашење ових ценатара. Фондација је до сада сместила три стотине српских породица избеглих из разних крајева, а ово је први пут да су у посети српској дијаспори у Аустралији и Новом Зеланду.

Као што је и најављивано, Ана и Владе Дивац присуствовали су Архијерејској Литургији у храму Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу, где су Владики Иринеју саслуживали месни парох протојереј-ставрофор Србољуб Милетић, архијерејски намесник сиднејски протојереј-ставрофор Миодраг Перић и ђакони Немања Мрђеновић и Петар Мракић.

По концу Литургије Владе и Ана Дивац придружили су се верницима уа трпезом љубави и ту и званично започели са човекољубивим активностима, представљајући своју фондацију. За време заједничког ручка већ је сакупљено око 9000 долара, од чега је по ко зна који пут чувена старина српске заједнице у Сиднеју, чика Панта Величковић, носилац ордена Светог Саве, дао пет хиљада.

Владе је посетио и пензионерско насеље Свети Симеон Мироточиви које се налази при овој парохији а затим се упутио у Српски центар Бонириг где је уприличен први велики програм сакупљања средстава за Фондацију.

У СЦ Бонириг су се већ од раног јутра одржавале утакмице у малом фудбалу и кошарци, а по доласку уважених гостију и меморијална сала „Дража Михаиловић“ испуњена је до последњег места. Након обраћања Ане и Владе Дивца, као и Преосвећеног Владике Иринеја, приказана су и два кратка филма који су говорили о постигнућима и циљевима Фондације.

Након официјелног дела на сцени су се представиле и фолклорне групе Српског центра, као и Српске Народне Одбране и Црквене општине Кабрамата, између чијих наступа су се својим вештинама представили млади полазници каратеа који тренирају у Бониригу.

Организатори су присутне обрадовали спортском опремом и другим ситницама, потписанима од Владе Дивца, а мајсторски посао вођења програма и аукције обавили су Наташа Тамбурић и Бошко Арамбашић. Владе је на крају дана уручио пехаре учесницима турнира у малом фудбалу и захвалнице свим учесницима кошаркашког турнира.

Посебна зхавланост за успешан хуманитарни дан у Бониригу исказана је породици Прлић која је у кратком року поново приложила чак десет хиљада долара за помоћ свом народу, а затим и свим члановима К.К. Ред Старс, К.К. Обилић, Ф.К. Београд, С.К. Ливерпул, Црквеној општини Кабрамата, Црквеној општини Блектаун, Црквеној општини Рути Хил, мисионарској парохији Ливерпул, Омладинској организацији Митрополије „СОЈА“, Савезу Логораша Републике Српске, Српском Клубу Бонириг, Белим Орловима, омладинској секцији СК Бонириг и наравно Хуманитарној фондацији Ана и Владе Дивац и Митрополији аустралијско-новозеландској СПЦ, као главним организаторима.

Да је овај дан заиста био успешан говори и податак да је сакупљено око четрдесет хиљада долара, који ће значајно помоћи да се још нека избегличка фамилија смести у пристојан простор. Владе Дивац већ сутра наставља са својим радом у Сиднеју а у петак, на Светог Саву долази у Канберу на прославу храмовне славе на Фареру, затим путује за Мелбурн, Илајн, Окланд,…

Извор: Спрска Православна Црква у Аустралији и Новом Зеланду

БУКУРЕШТ, 22. јануара – Због садашњег стања дубоког незадовољства румунског народа, које је резултат свјетске економске кризе, предстојећи Црквено-народни сабор и засиједање Светог синода Румунске Православне Цркве бавиће се првенствено доприносом који Црква може дати, ријечима и дјелима, промјени тренутног стања кризе румунског друштва.

Иако независна у односу на државу и неутрална у политичком смислу ријечи, Црква не може бити равнодушна према страдању народа коме служи на путу ка спасењу. Зато, Црква мора дјеловати и као фактор мира и бранитељ људског достојанства када оно бива понижено услед друштвене неправде, сиромаштва и беспомоћности.

Стога, током ових тешких времена, морамо интензивирати молитву, дијалог и сарадњу, у циљу заједничког изналажења практичних решења актуелних питања и поновног успостављања повјерења у институције са максималном одговорношћу за живот румунског друштва у оквиру садашњег међународног контекста, који је замршен и нестабилан. Упркос свим тренутним потешкоћама, хришћани морају његовати солидарност према страдујућима и наду да ћемо превазићи ову кризу.

Схимонахиња Гликерија рођена је, по властитом казивању, на дан св. мученице Гликерије – 26. маја 1927. године – у селу Горњој Буковици, општина Бијељина, као друго од петоро деце Милорада и Анице Ђокић. На крштењу је добила име Анђа.

Други светски рат Ђокићима доноси велики губитак: оца убијају усташе, а најстарији син страда од комуниста тако да породица остаје без одрасле мушке главе у кући. Улогу храниоца и стуба  породице тада преузима четрнаестогодишња девојчица Анђа. Јаке телесне грађе она је наредних десетак година обављала све мушке послове у кући  и на имању; организовала радове у пољу; унајмљивала раднике и радила са њима;… „Не би могло сунце да види да ја спавам“ – говорила је о том периоду свог живота. Истовремено, живећи у потпуној послушности својој мајци, Анђа јој је била помоћница у подизању и васпитавању два млађа брата и сестре. Завшила је она и „Течај за девојке“ како би и као девојка „била спремна“. Но, иако су многи просци долазили у кућу Ђокића, Анђа је изабрала да буде невеста Христова. Чим су млађа браћа стасала довољно да могу преузети бригу о породици, Анђа је пошла у манастир.

Године 1952. одлази у манастир Тавну код Бијељине, а 1955. прелази (са још неколико сестара) у манастир Нимник код Пожаревца где је и замонашена у чин расофорне монахиње добивши име Гликерија. Из Нимника ће 1957. године, на захтев тадашњег Патријарха Г. Викентија упућен преко надлежног Епископа Г. Хризостома, њих седам (игуманија Февронија, три монахиње и три искушенице) поћи за Метохију у манастир Пећка Патријаршија – е да би га сачувале као живу цркву у којој се служи Служба Божија и приносе молитве Господу, Мајци Божијој и Светима. (Тадашње власти намеравале су, наиме, да нашу највећу светињу претворе у музеј!)

У Пећкој Патријаршији провешће мати Гликерија више од пола века носећи заједно са осталим сестрама крст свога народа на Косову и Метохији. Никоме нису биле по вољи ни србима ни шиптарима; тешко се живело; није се имало; много се радило;… али је – причају – „била љубав међу нама…“, а где је љубав ту је Господ, а са Господом све им је било лако. Устајало се пре сунца; у прво време (док нису купили волове и кола, а касније коње и запрежно возило) на њиву се свакодневно ишло неколико километара пешке; кући се враћало у ноћ – опет пешке али са песмом. Орало се, сејало и жњело ручно, а кад би род родио морале су организовати стражу (по две сестре на смену и дању и ноћу са пушком) да им шиптари неби обрали воће или покупили летину. Зими су се ткали ћилими, а дрва за огрев саме су секле,… Најтеже је било када је изгорео конак (запаљен 17. Марта 1981. г.); спавало се тада и под ведрим небом и у оближњим селима, али са уздањем у Господа и Мајку Божију. При свему томе црквено правило (по светогорском типику) никада није изостављано.

Мати Гликерија увек је међу првима одлазила на рад, а међу последњима на одмор и увек задужена на најтежим послушањима. Почетком осамдесетих година примила је, са још неколико сестара, малу схиму. Након рата 1999. године сестринство више није било у могућности да обрађује своју земљу – осим воћњака и баште који се налазе у самом манастирском кругу. Мати Гликерија тада је поред задужења у башти (које је у потпуности обављала и у својим седамдесетим годинама, а повремено је помагала младђим сестрама и кад је прешла осамдесету) добила и нова послушања: да послужује мати-игуманију; прислужује у олтару и прави бројанице. Све је ово испуњавала до самог краја свог овоземног живота.

Једнако је ревносна мати Гликерија била и на молитви. Док су је ноге носиле хитала је на заједничку молитву у цркву, а очима својим није она давала сна док не заврши своје лично, келијно правило. Увек је била спремна да дầ савет млађим сестрама ако га траже, али никад намећући се. Ипак, оно што ће свима остати у сећању, поред радосне и мужествене спремности на сваки подвиг, јесте њен благи и увек насмешен лик, њена незлобивост и способност да прашта и моли опроштај и од оних који су ју увредили. У велику схиму замонашена је у навечерје св. првомученика и архиђакона Стефана ове године.

И тако испунивши писмо…. (као што у опроштајном говору рече владика Јован) – одболова мало и мирно се представи Господу свом.•