У далеком граду, у зимкој ноћи Исус Христ отвори очи. Од радости и среће Анђели упалише свеће, а један од њих рече – НЕКА ВАМ ЈЕ СРЕЋНО БАДЊЕ ВЕЧЕ!!!

Свето дрво бадњег јутра што Вама данас кућу крсти, нек донесе сваку срећу и однесе све вам муке, и нек вам иде све од руке. Зато како Бог драги рече: „Сретно вам било Бадње вече!!!”
Само отворени ум прима мудрост, само раширене руке примају дарове, и само чисто срце прима љубав, а само драги људи ову поруку. Нек је мир Божији, свако добро и срећа да Вашим домом ходи! Срећан вам Бадњи дан а потом и ХРИСТОС СЕ РОДИ!!!

Топли поздрав Вама, свима што Вас у тој кући има. Да сте увек живи и здрави, да се Бадњи дан Вечно слави. Да Вас прати Благослов вечни и да су Вама сви Божићи срећни!!!

Куц, куц… Имали кога??? Дај отвори смрзнућу се напољу!!! Зашто ме тако збуњено гледаш??? Па ја сам само мали Анђео који је и Теби дошао пожелети: „Да ти све крене на боље, за све имао снаге и воље, љубав да ти буде као најлепши сан и да ти цела година буде као Бадњи и Божићни дан…”

Ноћас усни диван сан, с’ миром слави БАДЊИ ДАН. Нек ти радост кроз кућу тече, с’ миром слави БАДЊЕ ВЕЧЕ!!! Нек ти срећом домаћинство заблиста на рођендан СИНА ХРИСТА!!!

+Да будемо сви ми мали у највећем Господу велики и дивни!+
***********************************************************************************

Нека свима Господ дарује свеколика небоземна добра.

Каже Владика Атанасије кад видиш дијете,видиш рај,колика је то дубина поруке и један духовни вид који се отвара свима онима који га траже,а ова посланица нашег Митрополита је сва теологија у маломе,Књига Живота за све доступна,сва порука живота којег тражимо идући за Христом и невиђена радост живота у Њему.Слушам годинама све његове бесједе,предавања и читам књиге,све што сам и ако сам научила, научила сам од њега и нашег Владике Атанасија и кад би ме неко питао шта је најбоље,тешко би било рећи,али бесједа на слави 2.јануара у Мостару,књиге „Са Извора Воде Живе“ и „Тајна Христа и тајна свијета“ то је нешто што Бог даје само као дар светим људима.

Мудрост се не стиче само годинама, него, како предивно Митрополит наш Амфилохије каже, Св.Јован Богослов упијао је мудрост Божанској и учио се њој управо са њедара, са груди Господњи, са срца Господњег јер је он главу своју наслонио на њедра Господња и питао на Тајној Вечери, Да нисам ја тај Господе који ћу те издати? Не, Господ га је научио ријечима и дјелима вјечнога живота и вјечне радости која сија и просијава и обасјава сву творевину са лица и њедара Господњих, са Лика Његовог, „најљепшег међу синовима људским“.

Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напријед, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућним и подношљивим,каже наш Андрић.

Има једна дивна и поучна прича,а која ће многе нас ставити у дубље размишљање,о себи,о животу и највећој тајни свијета,о Богу и о човјеку,а гласи овако:

Један човјек, спуштајући се са планине на Аљасци, надао се да ће стићи у своје насеље пре него што почне снијежна олуја. Међутим, закаснио је.

Снијежна мећава је ударила таквом жестином да није могао да види ни метар пута пред собом. Крупан снијег ношен вјетром обарао га је с ногу и он се веома мучио да пронађе пут. Иако је знао да је веома близу насеља, потпуно је изгубио оријентацију и није могао да одреди у ком смјеру треба да се креће. Коначно, у мрачној ноћи, пао је на гомилу снијега мокар, укочен од хладноће и потпуно без снаге. Није могао да настави и помирио се са чињеницом да ће умријети. Док је тако лежао на снијегу, учинило му се да чује нешто – тихо цвиљење пса. Дозивао је пса и покушао да пузи према звуку. И, баш као што је и мислио, био је то заиста пас који је такође био изгубљен у мећави. Било је то младунче које се некако одвојило од мајке и изгубило. Човјек је брзо почео да трља крзно псића покушавајући да му одржи циркулацију и тако га сачува у животу. Гријао је куче својим дахом, настављајући да дише према њему током цијеле ноћи како би га одржао у животу.

Следећег дана, када је олуја престала, људи из села нашли су човјека и пса у животу. Открили су да је човек радећи на томе да одржи пса у животу спасао и самог себе.

…

Тражио сам снагу… и живот ми је дао потешкоће које су ме оснажиле.

Тражио сам мудрост… и живот ми је дао проблеме које је требало ријешити.

Тражио сам богатство… и живот ми је дао мозак и тело да могу радити.

Тражио сам храброст… и живот ми је дао препреке које је требало савладати.

Тражио сам љубав… и живот ми је дао људе којима је требало помоћи.

Тражио сам услуге… и живот ми је дао прилике.

„Блажени они што воле
звезде уместо злата,
мирно ће оставити земљу,
смешиће се кад иду
сенком туђих палата.
Блажени занесењаци
што у земљи бораве сна,
радостима њиним већ нема
ни броја, ни конца, ни дна.
Блажени срца чиста,
ма какву им задали рану,
махнуће руком само.
Господа они виде
пре него што пред њега стану.
Блажени они што живе
на земљи од бола свог.
Измеђју свих јадника
њих воли највише Бог.
Блажени разочарани,
ма шта да им се деси,
рећи ће свако вече:
Земља јеси,
у земљу ћеш отићи.“

Десанка Максимовић

У сваком времену треба да се угледамо на свете Божије људе, јер они су опрактиковано Јеванђеље, они су свијећњаци који све просвећују свјетлошћу Христовом и све испуњују вјечном љубављу Божијом и силним благословом Божијим. Њихова дјела треба читати, од њих се учити и онда ћемо непрекидно бити са Господом и у Господу и Њиме ћемо живјети и дисати и мирисати.

Од срца Вам драги наш Митрополите желим срећне наступајуће празнике у ово чудесно освећено вријеме,духовно и молитвено дочекујући дане који нас воде у сусрет Земљи Живих-Новорођеном Богомладенцу Христу. Нека свима Вама Господ дарује свеколика небоземна добра,да се сретнемо и видимо у радости и милости Божијој према нама и једних према другима.Молим се Господу и жељно годинама прижељкујем да Вас види и моја Тузла и да овдје донесете свеплодног Божијег благослова,Ви и Владика Атанасије и наш босанско-херцеговачки владика,како га вјерни народ цркве зове,наш Владика Григорије.

Дјело љубави Божије према свима нама-дјеци Божијој изграђује непрестано благодатно заједништво нас хришћана, чланова Цркве Божије, а и изван Ње. Сабрани и сједињени смо у Цркви Божијој у Једно Тијело Христа Богочовјека на Евхаристијском сабрању Цркве, али и продужујемо „литургију послије Литургије“(како кажу теолози)у храму чинећи пожртвовање, милодар и добро једни другима и свима другима и другачијима,а за кратко вријеме човјек може да се преобрази и задобије вијенац живота,зато испитујмо писма, јер у њима ћемо наћи живот вјечни.

Душекорисно је чути наше пастире и све друге,много тога научити,а који су уз Христову Цркву,а у све ове дане велике и свеколике радости,који нас својим бесједама поучавју како да будемо бољи људи и само мјењајући себе и увијек само себе,ми заправо слиједимо пут Христа и у смирењу,дуготрпљењу,а у Љубави Христовој стичемо сва добра непролазног.

Пресвета Богородице спаси и сачувај нас од свакога зла и уведи нас све у Царство Сина Твога и Бога нашег, тамо гдје је вјечна радост, вјечна свјетлост и вјечни благослов од Оца кроз Сина у Духу Светоме, у Светој и Животворној Тројици, Богу нашему, коме слава и хвала у вијекове.

Амин!

У Христу Господу,

из Тузле,

раб Божији,вјерни,дугогодишњи корисник ИИУ“Светигора“

Александра.

На Туциндан 2013.Љета Господњег

http://www.cirota.ru/forum/images/69/69061.jpeg

Божанска љубав може да загрије сваки дом и срце,како каже наш Владика Григорије. Ваистину је тако!

Често нас Бог, мудро промишљајући о нама, води по мукотрпним, једва проходним, животним путевима, али Он добро зна којим путем нас води у Своје рајске вртове.
Тако свакога од нас прати Божији Промисао на животном путу од дана рођења до дана уласка у живот вјечни, само уколико останемо вјерни Божијем руководству, на које нам је наш Спаситељ указао у Свом Светом Јеванђељу.
Синоћ док сам слушала дугочекано предавање нашег Владике Атанасија,тврдошког духовног цвијета,срце и душа ми се толико радовала,да сам у неким тренутцима и плакала,каква је то благодат кад човјек то осјети,јер свака реченица који је говорио као да је потврђивала,како и јесте све оно у мени што живи и мисли,иде и трага за Јединим Богом Живим,а на тему која се и управо односи на то,како стиже покајање човјеку који то истински жели,трудећи се у свему,а дивно речено Човек као биће подвига.
Много тога има ту са сазнамо,па нека је на душекорист,како каже
Иштите најпре Царства Божијег и правду његову,а шта је правда,него ли правила, животни Божији закони,од који често одступимо,итд.
Бог му здравља дао,бесмртан био како и јесте,Бог га обилато загрлио свим Својим даровима,а ево и ове у посне дане читам нашег Митрополита и душа кличе,срце се радује мислима и Истинама Христовим из књиге “Са извора Живе воде”.
http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5621

Тако и овај наш брат,из раскола у Бугарској,покајао се,нека слава Богу, можда је и како јесте овај пост и утицао на његову душу,јер Бог Својим очима види што ми не видимо,а као блудни син бјеше мртав и оживје,бјеше изгубљен и нађе се,а ништа љепше се није могло десити у предпразништво Ваведења,а ова вијест коју управо читамо и празнични програм нашег радио духовног милодара са Цетиња,наше Радио “Светигоре”.

Како великим истинским ријечима каже наш Владика Порфирије да нико не може да нас понизи осим нас самих!
И даље каже да би требало да увијек имамо на уму ријечи Патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико. Само ми сами себе, својим дјелима и својим поступцима, можемо понизити и осрамотити.“
Људи гледају лица, а Бог срца. Ни богатство ни сиромаштво не обезбеђују улазницу за Царство Божје. Постоје наизглед сиромашни, а изнутра, својим егом, пребогати људи, као и обрнуто.

А ове ријечи су ми дале великог духовног вида када каже који је његов пут и какав је његов видик,па каже као нико до сад,да му је страна филозофија паланке,колико ту дубине и поруке има за све нас.Па даље каже да његово духовно и теолошко образовање и савјест не дозвољавају ми да говори конкретно о конкретним појединцима и да нема увид у унутрашњи однос и расположење према ономе што неко има или ствара. Бог је једини срцезналац. Њему ћемо сви дати одговор за све што јесмо и што чинимо. Патријарх Максим и наш патријарх Павле јесу дивни примјери, које нисам достојан да коментаришем.Бог га видио и свим радостима Својим загрилио.

Какве људе слава Богу имамо у нашој цркви,на великој,плодоносној Њиви Господњој,а примјер овог човјека расколника,који се искрено покајао,треба да буде свима примјер,како дивно рече наш Владика Григорије јуче у Мостару није богат онај који има паре,него онај који има Бога у себи и много тога још душекорисног.
http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=5653
Слава Богу, дивни наш Владика Григорије,увијек будно око,трезвен ум и срце мекше од самога памука,а душа као најљепши Божији молидар за сваког човјека.Тако знам,као и сви ми који Бога тражимо да у животу морамо заиста да будемо живи ходећи крст, живо ходеће јеванђеље.

А још љепшу вијест у овом посту пренио ми је,а управо пред празник,наш братски Радио Искон,да се мој искрени пријатељ московски академац,школски друг нашег Оца Петра Драгојловића из Врањине са Скадра,замонашио у Манастиру Светог Николе у Врању и добио монашко име Методије,а раније Милош Марковић,диван човјек и душа богочежњива и Христом испуњена.
“У маломе је садржано бесконачно!”, како каже наш Митрополит Амфилохије
и непогрјешив темељ за све судове је Христос, оваплоћени Логос Оца. Он је мјерило свих ствари: божанских и људских.
Будимо задовољни малим, и бићемо увијек богати.
Слава Богу за све и опростите мени грешној,помјаните у молитвама пред Свевидећим Живим Господом.
Амин!
п.с.сретан повратак нашој сестри Слободанки Капа са конференције и свима који су отишли,да нам донесу нових вијести у овај диван програм наше Радио Светигоре.

Пут Христа-Извор Вјечног Живота

Хришћанин мора да буде увијек оптимиста,јер човјек који иде за Богом ,за њега нема да нема рјешења,било шта да је у питању и било које околности и искушења да наиђу.У Богу је све. Но треба знамо и то да никада у хришћанском животу не смије да буде простора за очајање. Постоје моменти када нам буде тешко у животу, када нешто не можемо да преваримо, али увијек морамо знати да нам је Господ Бог највећи пријатељ и да све што нам даје даје нам ради нас самих, да се ми изграђујемо, поправљамо, исправљамо и кроз труд и благодат Његову примамо и заједничаримо у радости обожења. И јесте и треба сваки хришћанин да буде оптимиста,да има Радост у Христу,како каже дивно наш Б.П.П.Павле да свака је несрећа болна, са које било стране долазила. Али су нам најтеже и најболније несреће које ми, људи, наносимо једни другима, јер знамо да је требало и могло да их не буде, да смо мало више били људи и поступали као људи. А када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека,ако да Бог да и они заволе мир како каже Свети Филарет Московски. Размишљајмо о древним данима и сјећајмо се година вјечности:”Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.” Током нашег живота јавља нам се много путева и свакога дана може да осване нови пут нашег живљења,једна нова стаза,која ће нам бити и стаза живота,која је састављена од нових плоча изађених од наших покајничких суза праштања,покајања и једног новог бића,које Господ обилато дарује Својим даровима и свеколиком милошћу Својом. Сваки човјек носи рођењем у себи нешто изаразито племенито,добро и сваки носи оно плодоносно Божије сјеме,да посађено буде и благородно,да добрим роди и благороди,благовијести и миомирише. Све више човјек постаје свјестан да његова душевна храна исто тако је потребна њему самоме,као и она тјелесна без које такође не можемо,тако да свака твар са Богом општи на различите начине,али нема твари која са Богом не може да има неко општење,јер би појам чуда био немогућ.Када Христос наређује таласима да се умире,или вјетру да утихне,то није нека магијска ствар власти над природом,већ то да живу ријеч Бога сва Његова твар доживљава на извјестан начин.Сви смо ми призвани на светост,коју у себи носимо,али у складу да тако кажем талантима који су нам дати ,неко више,неко мање пројављује ту Богом дану светост,у одређеним,опет Божијим Промислом изабраним,данима и у одређеним тренутцима свога живота. Све бива бесмртно, у загрљају са Оним Који је вјечни Бог и Који опет све нас призива у заједницу са Собом како би и ми били побједитељи над провалијом гријеха и смрти, заједно са Њим у Царству Свете Тројице, кога је икона, Божанска Литургија, како то рече један од Светих Отаца. Црква управо врши то Божанско и величанствено, али и веома одговорно и савјесно дјело. Питање вршења тог богоданог дјела-увођења свега у заједницу са Христом,у Литургију, у Цркву, данас није питање “да ли прихватити овај или онај начин за то?”, него само “како преко тог одређеног средства испунити то дјело?”. Својство Цркве јесте да све крштава и приводи Царству Небеском, чиме људи постају “мали христоси”, личности које све личе на Христа, али свака је непоновљива,аутентична, јединствена. Мислим да је ментално, духовно ,а из тога свега и физичко здравље дубоко и врло уско повезано. Црква Христова цијели свијет сабире у загрљај Вјечнога Бога и у загрљају са Њим све бива вјечно и бесмртно, гдје све испуњава свој богодани смисао постојања. Све бива бесмртно, у загрљају са Оним Који је вјечни Бог и Који опет све нас призива у заједницу са Собом како би и ми били побједитељи над провалијом гријеха и смрти, заједно са Њим у Царству Свете Тројице, кога је икона, Божанска Литургија, како то рече један од Светих Отаца. Црква управо врши то Божанско и величанствено, али и веома одговорно и савјесно дјело. Питање вршења тог богоданог дјела-увођења свега у заједницу са Христом,у Литургију, у Цркву, данас није питање “да ли прихватити овај или онај начин за то?”, него само “како преко тог одређеног средства испунити то дјело?”. То нам је увијек изнова призив Божији да се промијенимо, поправимо, исправимо, да будемо као цариник са његовом молитвом:”Боже, милостив буди мени грешноме!” и да тако приступамо Богу, свијету и човјеку-са смирењем, покајањем, понизношћу јер је то извор истинског живота за човјека који је сарадник Свете и Животворне Тројице, Бога нашег у Оцу и Сину и Духу Светоме јављеног и јављаног кроз сву вјечност. Бог нас позива да се вратимо свом истинском начину постојања, а то је живот у Христу-Светим Тајнама и Светим врлинама, јер је за вјечну радост, вјечну свјетлост, вјечно радовање створен човјек, а не за смрт, ништавило, гријех-оно што разара човјека, одвајајући га од Извора живота-Господа Бога. Ђаво када види да духовно напредујемо подсјећа нас на прошле тешке и тужне догађаје неби ли нас саломио, скрхао и на крају одвојио од Господа и одвео на лажне путеве, да тражимо храну на њивама глади, како рече староз.пророк Божији. Треба се прекстити, помолити Богу, тргнути, трудити се на неком раду и послушању, јер наш живот је заправо послушање које нам је Господ дао и које треба да испунимо ничим тешким и немогућим, него сам и једино служењем и радошћу према Њему и својим ближњима. Часни Крсте Господњи чувај и штити нас од свакога зла, тешкоће, туге и уведи нас у вјечну радост Твоју и са Тобом!
Амин,Боже дај!
У Христу Господу,
из Тузле,
БиХ
Раб Божији, Александра Ибришимовић
Ваша редовна слушатељка Радио “Светигоре”.
Ваведење Пресвете Мајке Божије 2012.љета доброте Господње

https://picasaweb.google.com/mitropolija.ct/23201205#5797772638128737602

Гледам ову слику нашег Митрополита…којом дубином тај свети човјек све види око себе,ево читам његове књиге из трећег кола,човјек не може ни главе дићи од тих мудрих реченица и једног великог путовања кроз вријеме,људе и догађаје.
Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати,то увијек памтим,као и многе реченице које сам научила управо од њега,нашег дивног и многовољеног Митрополита.Кроз главу ми пролази она молитва када када свештенослужитељ узима Јеванђеље изговара ову величанствену молитву:
“Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје јеванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно”, а држи ме дојам јучерашње емисије када наш геније академик Матија Бећковић говори о Иви Андрићу,ех Боже слава Ти колико си изњедрио паметних људи на овим нашим просторима:
http://www.rtrs.tv/av/player.php?id=21270&x=1

Држимо се Јеванђеља и Живота у Христу,а како каже Св.Апостол Павле и објављује хришћанима,па пише: “Наш је рат са духовима зла испод неба, са духовима таме”. Зато, вели Апостол, “обуците се у свеоружје Божије”. А што је то? Шта Свети Апостол назива свеоружјем Божијим, јединим оружјем којим и ти и ја можемо побиједити ђавола, побиједити сваки гријех, свако зло, сваку страст. То су свете врлине. Апостол вели: Наоружајте се у свеоружје Божије, обуците се у вјеру, у љубав, у кротост, у истину Божију, опашите бедра своја истином, и молите се непрекидно, јер са свих страна напада на вас нечастиви и хоће да вам отме – кога? Да вам отме све свето, да вам отме Живот Вјечни, да вам отме Вјечну Истину коју нам Господ даје. Једино наоружани тим Христовим оружјем: вјером, љубављу, постом, молитвом, ми и можемо побиједити духове зла испод неба, и самог ђавола.
Често нас Бог, мудро промишљајући о нама, води по мукотрпним, једва проходним, животним путевима, али Он добро зна којим путем нас води у Своје рајске вртове.
Тако свакога од нас прати Божији Промисао на животном путу од дана рођења до дана уласка у живот вјечни, само уколико останемо вјерни Божијем руководству, на које нам је наш Спаситељ указао у Свом Светом Јеванђељу.
Ако стално упражњавамо молитву сами Господ научиће нас њој,а нама драга браћо и сестре у Христу,како нас учи Јеванђеље и наши пастири,да истрајемо на том путу уског и тежег начина живота,јер ништа није у животу лако,нека си и пао,устани и не ваљај се више него што требаш,кажу свети оци, метаноите на грчком значи Покајте се(=промијените ум-преумите се!).Сјетим се мог оца кад ми каже да кад ми је најљепше метнем један мали камичак у ципелу нек ме мало и жуља,…
Покајте се,тим великим и чудесним ријечима почео је Св.Јован Претеча и Крститељ Господњу своју проповијед о Месији и Царству Његовом припремајући људе за Његов долазак и сретење са Њим.Имајте пажњу за све,пажња је пола спасења. Она је пола човјека. Пажња на мисли, пажња на дјела, пажња на ријечи.
Ако не пази човјек на себе и на друге, не може да достигне обожење. Пажња је један од основа подвига хришћанског живота.
“Пролиј крв да би примио Духа Светога!”- поручују светогорски оци.
Зато човјек мора да пази и да се труди у подвигу-да би примио Духа Светога.
Оно што је најбитније у животу јесте да човјек прославља Господа и да се радује Господу и што је најважније да зна, да све што нам се у животу дешава има свој смисао, има свој разлог, има нешто што ми само можемо докучити молитвом и животом са Господом. Сва страдања која нам се у животу дешавају имају свој смисао и треба да нас науче нечему и приближе Господу.

Дивна је прича, наведена из Геронтикона-Старечника, великог оца и учитеља Цркве Христове, нашег дивног Митрополита Амфилохија које се често присјећам:
“Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? Она ми одговори: ја сам био идолски жрец за многобошце који су живјели у овом мјесту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утјехе. Старац ће на то: о каквој се утјеси ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може видјети никога лицем к лицу: него су свачија леђа прилијепљена за леђа другога. Кад се пак ти помолиш за нас, онда дјелимично видимо лице један другом. Ето то је та утјеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човјек…”
Највећа и најдивнија радост за човјека је дакле, радост сусрета и општења, дружења, друговања, заједничења као удова Тијела Христовог увијек и непрестано, а то је услов и смисао самог људског бивствовања на земљи-благосрдачан однос са другима људима и створењима.

Драги наш Митрополите,једна мала,грешна душа из Тузле,заједно са својојм дјечицом вјечно Вам је захвална,Христа ради да сте их увели у велику тајну спасења,на ту плодоносну Њиву Господњу,такође дјелима,предавањима и бесједама распамсали сте Христа у нама,као и наш тврдошки многовољени духовни цвијет Владика Атанасије и истински узносим молитве Господу за Вас и Ваше ближње, а које наш ближњи,него читава Васељена,желећи да Вам Господ даде снаге, истрајности, храбрости, и изнад свега још веће љубави и милостивости према читавој Божијој творевини на челу са људима, а све то у поклоњење пред узвишеном и дивном Тајном Христа Богочовјека-Тајном највеће љубави и милости.
У Христу Богу,
из Тузле,
Александра Ибришимовић,њен син Стефан Ибришимовић,
ученик четвртог разреда Богословије “Свети Петар Дабробосански” у Србињу-Фочи
клирик Епархије захумско-херцеговачке и приморске и кћерка.
______________________+++________________________

Како дивно каже наш Владика Јоаникије између осталог дјеци,да буду у свему уредни,то сам некако највише запазила,а читајући проф.др.Милу Алечковић,као врсног психолога и колегу,дакле у души својој највише уредност да гајимо…велике су то и дубоке ријечи поруке за читав живот,да пазимо на себе и своја дјела,како живимо и шта уносимо у срца своја.

Нека би Дух Свети Животворни увијек и изнова као и до сада напајао и надахњивао све нас једнако, да и даље свијетлимо свјетлошћу Христовом која просвећује све и сва, да и даље будемо као Таворски бедем и град који на гори стоји и свима бива уздање и радост,као Хришћани и као људи и да будемо као и током цјелокупног нашег несебичног служења Цркви- благословени, здрави и радосни у Духу Светоме Богу Живоме, коме се непрестано поклањамо у Цркви Божијој, а нарочито дајмо сваку подршку овој дивној,младој ријеци нараштаја који долазе у ову духовну установу,уче,живе,стичу знање и одлазе даље на своје путеве,незаборављајући своје професоре и овај штедри,честити колектив.

Нека нас Господ укријепи на томе путу свједочења јеванђелске истине у овим временима која траже велике подвиге и велике свједоке Христове, да нам и даље звук Радија Светигора буде радост, утјеха и благослов Божији на путу Господњем којим сви идемо, бивајући једни са другима и радујући се једни другима.
Свако истинско добро колективима свих богословских установа и свима коју крећу на пут стицања знања.
Амин,Боже дај!
У Христу Богу,
из Тузле,
Александра Ибришимовић.

У прилогу нешто веома душекорисно,а често нам овај дивни,честити архипастир каже да је свака младост бурна,али није добро кад том младошћу нико не управља.

О ВАСПИТАЊУ И ОБРАЗОВАЊУ
Глас Српске: 13.9.2008.
Аутор: Епископ ГРИГОРИЈЕ

Васпитање, тј. образовање, је прије свега истрајно и одговорно руковођење, и то колико ријечју толико и примјером. Оно није индустријски ток који доноси готове производе, већ подвиг љубави која Духом Светим доноси плодове.
„Ништа није педагошки, него вољети и бити вољен“
Св. Јован Златоусти

Почетак школске године води нас ка још једном суочавању са тешкоћама присутним у васпитању и образовању, или боље рећи са проблемима у постојећим васпитно-образовним системима који су присутни већ деценијама. За младе људе, који би у складу са жаром и отвореношћу ума ка новим сазнањима својственим својим годинама, требало да образовање доживљавају као простор свога ослобађања, креативности и свеобухватног развоја, школа као мјесто где се они васпитавају и образују све чешће и све интензивније бива извор неспоразума, разлог личних фрустрација и узрок многобројних потешкоћа у свакодневним међуљудским односима. Мијењамо образовне системе, уводимо новине, реорганизујемо школство, а проблеми се притом не рјешавају већ, напротив, често продубљују и интензивирају. И то је доказ да смо далеко од њихових правих узрока, које би очигледно требало потражити у самој дефиницији школе као васпитно-образовне установе, тј. у начину и мјери у којој она ово своје назначење испуњава.

Ријеч васпитање (црквенослов. воспитаније) има свој коријен у старој словенској ријечи питати, што значи хранити. Па према томе, васпитање подразумијева храњење, одгајање, подизање цијелог човјека, његове личности и то не само у физичком, већ у једном свеобухватном психофизичком и духовном смислу. Образовање пак, на шта указује и сама етимологија ове ријечи, дубоко је повезано са изграђивањем образа Божијег у човјеку, јер знамо да је Бог човјека створио по Својој слици и прилици, тј. по образу и подобију Своме, и то као доброг и савршеног, но не и завршеног. Дакле, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, него траје цијели живот.

Удаљивши се од суштине ових појмова којима би требало да је одређена, школа – умјесто да помаже младом човјеку у преузимању одговорности пред историјом, пред ближњим, пред самим собом и пред сваким својим односом са другим – она је запала у дубоку егзистенцијалну кризу. И уместо да га води ка остварењу пуне слободе личности и развијању свих њених креативних способности, окренула се тежњи да „производи“ стручњаке, одвајајући притом стручност од људскости и подвајајући човјека на људско биће и биће стручњака, углавном на штету овог првог.

Човјек на свијет долази као дијете, као биће у које су заложени велики потенцијали. Међутим, човјек је биће кога је потребно водити и руководити, и ова одговорност је прије свих других на родитељима, који морају поставити добар темељ васпитања. Ово вођење и руковођење почива колико на ријечи толико и на дјелу, на примјеру који је за младо биће – које своје прве животне покрете и потезе остварује подражавањем – од незамјењивог и неизбрисивог значаја. Породица је, дакле, та која поставља основ, која ужиже љубав, усађује одговорност, формира у бићу дјетета једно језгро које постаје темељ његове стабилности; а школа и све друге друштвене институције требало би да су надградња, тј. усавршавање и рад на сазријевању засијаних плодова.

Међутим, цјелокупно наше друштво је у једној кризи, која се дотиче свих његових институција: од оне најосновније, која је породица, до свих осталих које су само одрази и рефлексије стања у коме се савремена породица налази. A, опет, криза савремене породице резултат је кризе личности, тј. кризе идентитета у којој се налази данашњи човјек. Удаљивши се од Бога и помрачивши у себи образ и подобије Његово по коме смо створени, све мање смо бића заједнице, а све више и све немилосрдније јединке које коегзистирају, у најбољу руку, по принципу: не дирам те – не дирај ме. Људи, нарочито млади људи, суштински су гладни и жедни љубави, која је увек језик заједнице. Нема ли заједнице – нема љубави. A живот без љубави је готово исто што и пакао.

Прекидање једног животног периода поласком у школу свакако је тренутак кризе у развоју личности дјетета. Породичне односе који су проткани љубављу, разумијевањем, топлином, пожртвованошћу – дијете очекује и у новој заједници у коју улази. И ту неријетко долази до проблема, јер такви односи су страни савременом друштву, које са једне стране прокламује једнообразни, или боље без-образни систем, једнакост без јединства и утапање свих и свега у једну безличну масу која постаје циљ сама себи, а са друге настоји да техничким и технолошким прогресом, надомјести тешку атрофију својих међуљудских односа.

Полазак у школу и укључивање у једну општељудску породицу изван породичног дома, умјесто корака напријед ка животу у заједници, за дијете често бива корак уназад, а поједине осјетљиве младе људе може одвести у осјећај трагичне изолације, која разара саму суштину личности. Окружене мноштвом људи – на улици, на телевизији, у сопственој машти – ове недовршене личности бивају рањене неумољивом самоћом која у корак прати сукоб интереса и ривалство на коме почива савремени свијет. Те личности временом и саме постају самотњаци, који најбоље функционишу у виртуелним свјетовима компјутера или сопствене маште.

Британски пјесник и теоретичар књижевности Томас Елиот у једној својој поеми изрекао је изванредну мисао о савременом свијету: „Знање је уништило мудрост, а информација ће уништити знање.“ Ова мисао има карактер опомене, јер указује на једну велику истину: информација, тај идол коме се клања савремено човјечанство, сама по себи нема никакву силу ни вриједност ако није у служби знања, а знање, опет, које није у служби мудрости као круне, и само постаје слично смртоносном оружју у рукама незрелог човјека. Човјек јесте биће у чијој основи је стални динамизам, стално кретање напријед, и стицање знања само по себи није нешто што је лоше и непожељно. Међутим, потребно је свагда имати на уму да је знање само средство једног много узвишенијег циља.

О томе да је образовање прије свега узрастање и усавршавање у духовној науци, тј. мудрости по Богу, свједоче многобројни примјери Светих који су благодаћу Божијом савладали природне, физичке тешкоће у стицању знања. Свети Сергије Радоњешки и Свети Јован Кронштатски, на примјер, имали су великих потешкоћа са читањем и учењем, но Дух Божији Који је након усрдних молитава и великог смирења починуо на њима, учинио их је мудрацима који не само да су благодаћу Божијом савладали сопствене потешкоће, него су сами постали просвјетитељи и исцјелитељи туђих слабости и немоћи. Није добар ђак обавезно и добар човјек, нити је лош ђак самим тим лош човјек.

Људски дух, дакле, напредује и усавршава се потпомаган Духом Божијим Који га „уводи у сваку истину.“ Једино знање и једина мудрост који дају праве људе – а није ли то циљ сваког васпитања – јесу оно знање и она мудрост који почињу, по ријечима великог Пророка и Цара Давида – страхом Божијим а завршавају се љубављу која сваки страх избацује напоље. Но, потребно је водити дијете и младог човјека, упућивати, усмјеравати на том путу сазријевања и обликовања. Зато је васпитање, тј. образовање, прије свега истрајно и одговорно руковођење, и то колико ријечју толико и примјером. Оно није индустријски ток који доноси готове производе, већ подвиг љубави која Духом Светим доноси плодове.

A плодови Духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање… Запитајмо се доносе ли нам такве плодове савремени образовни системи? Будемо ли искрени, признаћемо да ти плодови успијевају једино тамо гдје се предаје и преноси она наука коју пружају учитељи, наставници и професори пуни љубави и добре воље.

Једном ријечју, требамо учитеље који ће највише личити на добре родитеље.

**************
http://www.flickr.com/photos/83089316@N02/7935202678/in/set-72157631424546066

Слушам нашу Светигору и дивно византијско појање Ватопеда и кад човјек види како пишу неке “аналитике” које ничу невиђено,као гљиве лударе послије кише и устајући сваким даном против цркве своје,а да ли је и доживљавају и њоме живе као правац правилног и радосног живота,то је тек питање,тако ти се намеће питање откуд заиста толико зло у човјеку,да стално нешто реплицира,бунтује,контрира,да “анализира” и видимо често оне дежурне “вјерске аналитичаре” који раде по благослову ђавола,што истрчајаву на трен прије сваког јавног и званичног оглашавања позваних у сваком смислу ријечи за то ,дакле људи који знају и виде даље и дубље него ли ми,који би зачас да пресудимо,а зна се шта каже Јеванђеље о томе,и што свака вечерња почиње са 103. Псаломом итд.

Помолимо се Господу, помиривши се са свим нашим ближњима, не имајући ни на кога гњева или непријатељства.
О свишнем мире и спасении душ наших Господу помолимсја…
Помолимо се, да нам Господ ниспошље “свишнии” – небески мир и спасе наше душе…
Блажен човек, који не иде на скуп са нечастивима.
Јако вест Господ пут праведних и пут нечестивих погибнет…
Јер зна Господ живот праведних, и живот нечастивих ће пропасти…
…
Вјерујем и знам да сваком вјерујућем човјеку буде смијешно и још једно позориште више,кад чује те небулозе отпалих и можда вјечито непоправљивих.
Тешко је то рећи,али неки људи неће заиста да им буде добро.Што им то треба,зар није лакше доћи лијепо у своју цркву,себе ради,па се сав предаш и слушаш и гледаш,учествујеш у Светој литургији,причестиш се,покајеш у свом срцу дубоко,поздравиш са свима,а шта је љепше од тога,него неке глупости да неки соле памет и причају о овоме или ономе,докторима науке теологије,која није стечена испод јасикове шуме уз пиву и цигару,а камо ли монашким свјетилима причати и држати лекције.

Много сам чула порука у свом животу,од малих ногу до данас дан и кад сам била у највећој муци,највише су ми помогли људи који су ћутали,а душом осјећали и кад ми је муж убијен на прагу,кад ми је мајка на рукама умрла,кад сам све изгубила и била са двоје мале дјеце на улици,без ичега,само Икона Христова у рукама,дакле не неки клише лажних реченица утјехе, које се говоре тада,као овако или онако,а најбоља реченица која ме је поразила и духовно препородила је реченица Владике Атанасија,који је рекао како је њему речено кад је кренуо на школовање,тадашњи Патријарх Герман,парафразирам,каже да ће много зла видјети и срести у овом свијету,али најважније ја да то зло не овлада нама.То је сва суштина,као онај у пустињи када је питао Светог Антонија како исправно да живи,а који је само на једној реченици Псалма остао читав живот…

Најсмјешније ми је,а вјерујем и другима кад неки трабанти,баш личе на трабанте,мада је то био хит ауто,сјећам се свог оца који је имао први телевизор у граду и првог фићу,а мој тетак је први возио аутобус који је ишао сатима,пола дана до Бијељине,а моја покојна мајка била је прва учитељица у граду,а касније универзитески професор која је многе научила права слова и да је чинити добро боље увијек од зла, ех каква је то била атракција путовати у аутобусу којег је возио мој тетак,али вријеме је све однијело и донијело ново,дакле неки “свезнајући”уче наше духовне горостасе шта је литургија и помињу неке новотарије,кобива,ти неки који не знају ништа из вјере,до ли вјечите критике,злих очију које само вребају да булазне,а камо ли литургију,догматику итд.,а да их шта више о томе упиташ,било би за енциколопедију немогућег и рубрику вјеровали или не.Можда личе на мисију немогућих и немогућег!

Има једно дивно писмо из 1920.год.Иве Андрића,најнеобичнији човјек наших времена,а ум ко васиона,а садржина писма које много тога говори,а свако добро нашем Митрополиту Амфилохију који честито мисионари на свом архипастирском путу,а ових чуда од људи невиђених и појава које није историја запамтила нека и њима благи Господ ево у сусрет Преображењу Господњем,дарује покајања и боље и дуже мало памети.
Нашем Игуману Сави тврдошком који је на Аљасци,нашем Патријарху у Америци,мом драгом Требињу срећна слава,ако Бог да, да се сви сјединимо у једно,како нас Христос позива и да сви мисионари сретно и благословено буду на својим путевима Господњим,као и сви ми.
Има једна величанствена књига за многе позната,а за ове “аналитичаре” који воле да”пишу” нека прочитају и читају,наравно за све нас да се још боље и духовно утврђујемо “На путевима Отаца”,аутора није потребно ни наводити,њега и небо зна,а камо ли људи!
Амин,Боже дај!