ПОДРЖИМО СВИЈЕЋУ ПРАВОСЛАВЉА ЗА КОСОВО! ОБРАЋАЊЕ ПАРОХИЈАНИМА И СВИМА КОЈИ СУ ВОЉНИ ДА ПРУЖЕ СВУ МОГУЋУ ПОМОЋ

У руским храмовима и манастирима  почело је прикупљање помоћи за Косово и Метохију. Иницијатива је кренула од московског Сретењског ставропигијалног манастира. Тим поводом је архимандрит Тихон (Шевкунов), игуман Сретењске обитељи, бесједио 4. фебруара, уочи руског празника Сабора новомученика и исповједника руских.

Данас, уочи Великог поста, по благослову Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила, хтио бих да вам се обратим посебним словом. Сви ви знате да се ево већ двије деценије на српској земљи дешава трагедија. Православне становнике Косова и Метохије протјерали су са њихове рођене земље. Многи су убијени, да не говоримо о имовини. Храмови су разрушени, многи манастири попаљени. Све се то дешава не само уз допуштање, него и уз хушкање многих лидера. То безакоње се наставља и данас.

Сами назив Метохија преводи се као црквена земља. И нигдје на свијету није концентрисано толико цркава и манастира као на малом простору Косова и Метохије. То је уистину била Света земља. Али, крајем четрдесетих година ту су се настанили туђини, племе које се разрасло и подстицано злим силама којих је много у овом свијету, почели су да истискују православне Србе.

Ви знате за трагедију која се тамо десила и дешава се сада. Али, дубоко вјерујем да ће Господ тамо очувати православље и да ће се правда, мир, истина и вјера на том маленом тлу  православне земље, поново зацарити. Али, без људских напора до тога неће доћи. И ево, сада у тој муслиманској енклави у Европи, на Косову и Метохији и даље остају да живе православни људи. У неколико градова буквално по неколика човјека. Они су изганиници на својој сопственој земљи, и њих саме, њихову родбину, њихове пријатеље су  истјерали са њихових сопствених огњишта. Њихови храмови су разрушени, многи су запаљени,  али храбри људи, православни хришћани одржавају тамо Свијећу православља.

У неколико манастира и храмова и даље се служи. Монаси који живе у тим древним манастирима не могу чак изаћи ван зидова своје обитељи. Пријети им смрт и насиље. Да би купили оно што им је буквално најнужније за живот, да би испекли хљеб,  они морају под конвојем Међународних војних снага да путују у Србију. Међутим, они настављају да живе тамо иако би им било много удобније и сигурније да оставе та мјеста и оду у Србију, гдје ће бити безбједни. Али, они остају тамо, гдје их је Господ поставио. Многа њихова браћа монаси и сестре монахиње живе лакши живот . А они су новомученици, исти као они новомученици чији спомен ми данас празнујемо.

На Косову је недавно отворена богословија. То је прави подвиг српскога народа. Послали су оно најдраже што имају, своју дјецу, дјечаке од петнаест- шеснаест година у мало утврђење, богословију, која се налази унутар муслиманског свијета. И нажалост, Албанци који живе тамо, према њима се односе крајње сурово. Ти дјечаци чак не могу да изађу ван простора своје школске установе. Они цио семестар живе на том простору. Све неопходно им доносе, али они одважно остају тамо. То су дјеца. Њихова богословија и остале зграде, све је запаљено. Успјели су да ремонтују само једну просторију у којој бораве и уче, у којој се одвија наставни процес.

Све то нам је врло блиско. Ми смо овдје својим рукама препорађали разрушене храмове и манастире Руске цркве. Нама је то добро познато. Како смо по благослову нашег Патријарха, прије неколико година сакупљали помоћ за Чеченију, за нашу браће и сестре у Грозном, тако да кренемо сакупљати помоћ за богословију у Призрену и за манастире и храмове на Косову.

Братија Сретењског манастира ће приложити дио манастирских средстава, наше издавачке куће, нашег домаћинства, и вас такође позивамо да учествујете у овом дјелу, да помогнемо овим православним хришћанима који храбро чувају православље у тој земљи. Средства ће отићи на ремонт здања богословије на Косову и за помоћ предавачима и самим ученицима.

Уз Божју помоћ треба да помогнемо и манастирима на Косову, који су такође у тешкој ситуацији, простим људима који живе на Косову, Србима који не напуштају своју земљу,  иако је велики дио Срба, њих 250 хиљада већ напустио Косово. Људи који тамо остају су православци, вјерујући, и на првом мјесту знају да су они дужни да тамо сачувају православље, у крајње непријатељском окружењу. А шта су они молили од нас? Образовати за њих неколико народних кухиња гдје се могу хранити, јер они немају никакве друге могућности да добију храну.

Ми ћемо сабирати средства преко манастира. Пружићемо сву помоћ коју могу да дају наши парохијани. У храму смо поставили кутију са натписом  „За прилоге манастирима и храмовима на Косову и Метохију“.

И послије Великог поста, даће Бог, наша братија и богословци отићи ћемо на Косово, по благослову Његове светости Патријарха Кирила, да приложимо све што смо сабрали, не само да би они тамо нешто ремонтовали,  него да осјете да се и ми у Русији, који смо такође преживјели  прогоне, не само молимо за њих, него да им заиста помажемо.

Да би Господ дао, да и ми својом малом лептом духовно подржимо наше браћу и сестре и не дозволимо да се угаси свијећа православља на косовској земљи.•